Kao i svi vi, brucoš je proveo uskršnje praznike doma. E sad, od doma se treba i vratiti. To može, ali vidimo i ne mora biti obično, svakodnevno putovanje. A ako uzmemo obzira o kome se u ovdje radi, ništa drugo nismo ni očekivali.
I dajte više lakajte DB na fejsu, lik je naporan.
foto; Flickr; kuknauf
– Kad se vraćaš ti? Pitao me glas od Ćelavog kroz mobitel.
– Oko devet, rekao sam i pokušavao zadržati dim u plućima. Bio sam kod Mrleta u podrumu. Doma. U Slavoniji.
– A, odgovorio je glas iz slušalice tužno.
– Jel’ ti se veseli stara? pitao sam,
– Daj debilu, sam dođi i pokupi onog monstruma svog, rekao je ljutito i poklopio slušalicu. Ostavio sam mu Mišku preko praznika. Valjda je mislio da će mu biti jebeno. Ono, da će se prešetavat’ po kvartu sa đukcem i barit’ srednjoškolke na rolama, štajaznam.
Na kraju se ispostavilo da se mu se Miška prvi dan zavukla ispod kreveta i počela rastrgavati madrac od ispod. Kad bi probao staviti ruku ispod da je izvuče il’ smiri, samo bi počela belesno režati. Sad Ćelavi spava na kauču i tu i tamo ispod kreveta gurne neku salamu il’ neki kurac.
Po prvi put imam neke tople osjećaje za tog kera.
Podrum
Spustio sam slušalicu i rekao Mrletu sori. Pauzirali smo PES kad mi je zazvonio telefon. Mrle je u međuvremenu zaboravio da sam ja tamo i da se igramo. Kad sam mu se obratio, na licu mu se vidjelo da mu je trebalo tih pet sekundi da se re-instalira u mjestu i vremenu. Da mu kroz glavu prođu obrisi zbilje – Ja sam čovjek- Ljudi imaju ruke i noge – Na nogama su mi japanke i čarape – Ovo oko mene je moj podrum- Ovo pored mene je lik kojeg znam – Tu igramo PES- Nešto je bilo pa smo pauzirali – Ja sam Inter. Meni bi taj cijeli proces bio užasno strašan. Njemu je bio zabavan.
Mrle je lik iz moje ulice za kojeg svi kažu ‘Ma jebeno je njemu’ , i ‘Boli ga kurac’. U mojoj slavonskoj vukojebinici ‘jebeno’ znači da ti umre baba i ostavi ti 10 milja eura pa si za tu lovu kupiš polovnog Opela i jeben kompjuter. Možda i adidas trenerku. Da ti se starci razvedu pa si od podruma napraviš stan. Gore moraš sam na pišanje i sranje. Još te i stari ubaci u kombinat na neki izmišljeni posao. Laganih tri i pol u džep. Pa onda na sve to na tebe nakači i neka klinka koja nije debela.
Boli te kurac. Jebeno ti je. Ne moraš puno mislit’. Ideš u Baranju po dim. Imaš uvijek. Vikendom neka crta. Praznikom MDMA. Odvezeš se nekad u Osijek. Tamo jedeš u Mekdonadsu. Kolko oćeš. Ekipa ti se skuplja u podrumu. I tvoja generacija i stariji. Smiju se na tvoje fore. Puše tvoju travu. Igrate Pes 2008, ti si uvijek Inter s Adrianom i Ibrahimovićem. Zabijaš s pola terena. Malo ti za sriću triba.
Uglavnom, starci su mi u ponedjeljak morali u neke goste, a ja sam morao u Zagreb. Izmislio sam neko predavanje jer mi se nije više dalo bit doma. Sredio sam si prijevoz do sela u kojem staje vlak od Mrleta. Jer ima tog Opela, jel. Zvao me da zapalimo prije kod njega i bacimo PES.
– E, Idemo a? pitao sam oprezno kad smo završili partiju. Dobio sam 4-2. Moš’ ti bi Inter 100 puta, ak’ sam ja Mančester s Ronaldom Runijem i Tevezom.
– E da jebote, pa ti ideš u Zagreb, Rekao je Mrle i bacio jedan svoj trejdmark namješteni smijeh. Ne mogu to sad opsiat, ali mi se čini k’o da ljudi tu imaju svoje kazališno uvježbane smijehove. Kao plačni klauni.
Vlak
Dovezli smo se pred kolodvor, koji nije bio toliko kolodvor, koliko kućica ispred pruge i iza kukuruzišta. Svi su se danas vraćali i parkiralište je bilo puno. Ljudi su se s ogromnim torbama punim francuske salate i kolača koji će se upljesniviti poredali duž pruge. Bilo ih je pun kurac.
– A u pičku materinu, rekao sam kad sam ih vidio. Bio sam napušen k’o krava i guranje u gužvi mi se činilo k’o najgora zamisliva stvar na svijetu.
– A pa jebeno, dosta vas ide, rekao je Mrle i nastavio pričati neku priču o tome kako se jednom napio u vlaku kad su išli na neki koncert u Rijeku pa su ga izbacili u nekom selu u Gorskom Kotaru. Ja ga nisam slušao jer me već uhvatio osjetan strah. A i bio sam tamo kad nam se to dogodilo i nije baš bilo tako spektakultarno.
Mlitavo sam se pozdravio s njim i izašao van. Mrle nije čekao da dođe vlak nego se samo okrenuo i odvezao u pravcu kukuruza.
Stao sam malo iza kolone. Mislio sam da će mi biti lakše kada izađem iz Mrletovog auta koji je smrdio po ulošcima za cipele, ali nije. Pokušavao sam disati duboko, ali kao da nisam mogao uhvatiti dosta zraka. Stajao sam tako neko vrijeme dok iz polja nije izronio vlak. Prošao pored nas, sve sa ogromnim i naoštrenim čeličnim točkovima koji su gazili i rezali prugu. Izgledao je moćno i zastrašujuće ovako izbliza. U glavi mi se vrtjela slika u kojoj mi prelazi preko nogu i raspršuje ih u neprepoznatljivu kašu. Zažmirio sam i pokušao izbiti tu sliku iz glave ali nije išlo.
Dok sam se penjao gore osjećao sam kao da cijeli titram. Kao da se čestice od kojih sam izgrađen odvajaju jedna od druge. Pred očima mi je bila magla. Kao da sanjam, ali ne sanjam. Nisam mogao uhvatiti misao. Mozak mi je bio kao telegramska žica koja prenosi tisuću informacija u sekundi, ali nijednu ne zadržava. Nije mi bilo dobro.
Sjeo sam u prvi kupe u kojem sam vidio slobodno mjesto . U njemu su bili još neka baba i neki dečko od 12 godina koji je nosio dres od reprezentacije.
Uhvatio sam se za naslone za ruke i čvrsto zatvorio oči.
Baba
Vozio sam tako neko vrijeme. Ne bi sad mogao reći koliko dugo. Malo sam izgubio pojam o vremenu. Sjedio sam u toj klizećoj željenoj cijevi i osjećao se kao da ništa vani ne postoji. Kao da ću zauvijek biti tu, u tom nekom limenom HŽ-ovom limbu. Još me treslo.
Svi u kupeu su šutjeli. Mali je igrao neku igricu na mobitelu, a Baba se znojila iako je bilo dosta hladno zapravo. Možda je hladno bilo samo meni.
– Lijep pogled, obratila mi se Baba u jednom trenutku. Mali je na sekundu digao pogled s mobitela i odahnuo kada je skužio da ništa ne mora pričati. Pogledao sam van. Ja sam vidio samo blato.
– Je, je, rekao sam da je se riješim.
Baba je samo klimala glavom i nastavila.
– Ja se nisam vozila vlakom 30 godina, i evo me sad, nastavila je bez razloga. Mali se samo još više okrenuo od nje. Nanjušio je neko sranje.
– Mhm, rekao sam i pokušao namjestiti neki smiješak.
– Ja sam ti 30 godina plakala, rekla je kao da je kaže dobar dan.
– Normalno da si plakala 30 godina kad ne razumiješ da se takve pizdarije ne govore nepoznatim ljudima u vlaku pička ti materina luda, samo mi još ti trebaš da me paranoiziraš, mislio sam, ali nisam rekao. Nisam rekao ništa.
– Svugdje su me vukli, po bolnicama, svašta. A ja sam samo ležala i plakala, nastavila je baba i hipnotizirano gledala u blato kroz prozor. Mali je izgledao kao da se želi uvući u sjedalo od nelagode. Ja sam se trudio koncentrirati na šavove tenisica.
– A onda sam otkrila Brunu, rekla je iako niko nije ništa govorio.
– Jesi čuo za Brunu i dodala neko njemačko prezime koje nisam zapamtio.
– Ne, šapnuo sam.
– Svi mi imamo demone u sebi. I ti imaš. Vidim ih. Ali Bruno to može ih može izvući, rekla je, a ja sam umirao od straha. Doslovno. Mali je stavio slušalice.
– Skupljamo se svake srijede u (tu je rekla neku adresu koje se ne sjećam) i gledamo snimku koji nam je Bruno ostavio – nastavila je- Slušamo što nam je rekao. Bruno sve može izliječiti. Ali samo ako pogledaš njegovu snimku. Ja sam 30 godina plakala. Sada se smijem. To je sve Brunina energija..
Mene je treslo na najjače. Cijela ta scena bila mi je skroz nestvarna. Koji kurac se tu događa,mislio sam. Možda sam fakat u limbu. Drhtao sam.
– Ispričavam se, idem do vecea, rekao sam i doslovno iskočio iz kupea.
Nisam zapravo išao pišat. Samo sam htio odjebati od tamo što prije.
Lijek
Jel se ovo dogodilo? Jesam ja konačno skroz otišao u kurac? Jel sanjam ja ovo? Razmišljao sam o tome i hodao kroz vagone. Nisam imao cilj. Samo sam išao ravno. Sve do zadnjeg vagona.
U zadnjem vagonu je bio kao neki restoran. Sjeo sam tamo jer nije bilo više vagona kroz koje mogu šetat.
– Jesi dobro? pitala je konobarica.
– Jel’ imate veliku pivu? odgovorio sam.
Donijela mi je pivu i ja sam eksao pola. Usta su mi bila suha pola dana i godilo mi je. Uhvatio sam zrak. Otpio sam još gutljaj. Bilo mi je lakše.
Preko puta mene za nekim stolom sjedila je neka žena s nekim likom. Imala je na sebi neku haljinu. Nije još bilo vrijeme za furat’ haljine bez čarapa, ali se vidjelo da ima lijepe noge. Zabuljio sam se unjih i otpio još gutljaj.
Možda ipak sve bude u redu.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
