Epizoda 8 je stigla! U novom nastavku Dnevnika, Bezimeni i Ćelavi idu na tjelesni. Što su radili na Sljemenu? Ono što rade uvijek. Sve krivo!
izvor: Flickr
U petak oko ponoći, Ćelavi je rekao da ide doma. Bili smo kod mene na kauču i igrali PES.
-Pa di ćeš sad jebote, pitao sam.
Igrali smo PES u sto kuna, ali kao teniski meč. Jedna tekma je jedan gem, na tri seta. Pisali smo rezultate markerom na zid. Vodio sam 4-0 u trećem setu.
– Ma idem ujutro na Sljeme, odgovorio je.
Ispričao je da na faksu postoji tjelesni i da za tjelesni moraš šest puta ićI na Sljeme da dobiješ potpis. Ja za to nisam znao.
– Šta je potpis? pitao sam.
Tjelesni
Ispostavilo se da je taj potpis nešto dosta bitno. Kao ne možeš proć godinu bez svih potpisa. Meni je to bilo sumnjivo. Kakav mrtvi tjelesni.
Mislio sam da sam se tog govna riješio prije tri godine. Nikad mi nije bilo jasno zašto se usred dana svi trebamo obućI isto i loptatI sat vremena. Prvi razred sam tjelesni shvaćao kao opcionalan. Nisam se pojavio nijednom pa su me skoro izbacili iz škole. Drugo polugodište sam dolazio sabotirat iz pakosti. Svaki put kad bi dobio loptu napucao bi ju pizdu materinu. Bez obzira na sport. Išao sam profesoru tolko na kurac da me pustio na miru. Više nisam dolazio, ali to se nije spominjalo.
Više od tog usrang Sljemena bilo mi je krivo što se Ćelavi sad izvlačio, kad je bilo jasno da ću uzet treći set i dobit sto kuna.
– Gle, rekao sam,-Nećemo sad bit pičke. Jesmo imali dogovor- Jesmo. Nisam ti ja mater pa da ti opraštam dugove. Nećeš mi sad otić kad ti trebam uzet pare, Odigrat ćeš lijepo meč do kraja. Vjerojatno ćeš izgubit jer si inferioran. Ja ti mogu olakšat tako da s tom glavom uzmem litru pelića pa idemo negdje van. Idemo ujutro na Sljeme zajedno, ne moramo spavat.
Ćelavom su oči zasjale.
Jutro
Oko šest ujutro sam se trgnuo iz sna. Povraćalo mi se. Na YouTubeu se vrtila neka ustaška pjesma o hercegbosni. Očito je Ćelavi ostao budan. Sad ga nije bilo nigdje
Oteturao sam do kupatila i našao ga kako spava s glavom u školjci. Nježno sam ga izvukao i polegao na pod, prekoračio ga i popišao se. Okrenuo sam se da se vratim natrag u krevet i čuo hrapavi glas iza sebe.
– Operi ruke seljačino.
Čim sam legao i zatvorio oči Ćelavi me opet probudio. I dalje je htio ići na Sljeme. Poslo sam ga u kurac. Mislio sam me pustio na miru i odjebo al se vratio i polio me čašom vode.
– Gle- rekao je- Nećemo sad bit pičke. Jesmo imali dogovor-Jesmo. Nisam ti ja mater da ti opraštam dugove. Nećeš mi se sad izvuć. Lijepo ćeš se obuć i otić samnom na Sljeme. Ja ti mogu olakšat tako da te neću našamarat.
Ponovno sam ga poslao u kurac, ali sam se svejedno ustao.
Sljeme
Pred tunelom je bilo masu ljudi. Izgleda da i drugi faksevi idu na Sljeme. To je stvarno bilo nešto što ljudi rade. Meni je to i dalje bilo nevjerojatno.
Bilo mi je užasno loše. Ćelavom je bilo još gore. Morali smo stat još na javnom veceu na Glavnom da se izriga. Natezao je dvolitrenku mineralne. Ja nisam htio pit za njim.
– I šta sad? pitao sam. Pred nama je bila hrpa ljudi, ali nisam nikog prepoznao.
– Pa niš. Nađemo profesora i idemo gore za njim, odgovorio je Ćelavi.
-Kak izgleda profesor?
Nije bilo bitno. Rijeka ljudi se odjednom počela kretati i mi smo krenuli sa njima. Ćelavi je rekao da je prepoznaje neku curu s predavanja pa smo krenuli za njom.
Hodali smo oko pola sata i kolona se počela postupno razduživati i osipati. Ovi koji su bili u formi su otišli naprijed. Mi smo zaostajali. Curu koju je Ćelavi navodno znao s predavanja više nismo vidjeli. Došli smo do nekog potoka kad je Ćelavi stao.
– E brate ja ne mogu više.
Sagnuo se i držao za koljena. Ja nisam imao ništa protiv da malo stanemo. Sjeo sam na neko deblo pored puta i krenuo rolati tuftu.
Thompson
Sjedili smo na toj kladi i gledali u prazno. Ljudi su prolazili pored nas i gledali nas s mješavinom žaljenja i gađenja. Meni je lice bilo zeleno a Ćelavom sivo. Izgledali smo ko dva Goluma u heroinskoj krizi. Pretekli su nas i debeli uspuhani stenjavci koji su kmečali sa svakim korakom.
Meni je svejedno bilo dobro. Uvukao sam se u kožnjak što sam više mogao. Ćelavi je nalakćen drijemao. Bilo je lijepo. Ono jesen, lišće i to. Uvijek sam mrzio prirodu. Nikad mi nisu bile jasne te duhovne spike o prirodi. Mislim, išle su mi na kurac sve duhovne spike generalno, ali ovu sam mrzio posebno. Priroda je blatna i hladna i mokra i nemaš di kupit pljuge.
I to je brzo prošlo. Postalo mi je brutalno hladno. Vensice su mi bile mokre, zajedno sa čarapama, stopalima i kostima. Druknuo sam Ćelavog da ga probudim. Trebalo mu je deset sekundi da se pribere. Hračnuo je dva puta pa smo nastavili dalje.
Nakon sto metara i deset minuta hoda staza se račvala.
– Di sad jebote, pitao sam Ćelavog koji nije znao kako se zove. Isto bi mi bilo da sam pitao drvo. Samo je zurio u mene ko što ljudi zure u samoposlužne blagajne u supermarketima. Nije bilo smisla da vijećamo.
Krenuo sam lijevo da napakostim Thompsonu.
Lost
Sjebo sam. Staza je postajala sve strmija. Na početku je bila utabana i ošljunčana, ali što smo dalje išli bila je sve blatnija i pokrivenija lišćem. U jednom trenutku je postalo jasno da više ne postoji nikakva razlika između puta za koji smo mislili da je staza i ostalog tla. Sve je bilo samo blato prekriveno lišćem. Stao sam, a Ćelavi se ne gledajući zabio u mene.
-Šta sad u pičku materinu, rekao sam.
– Kak misliš šta sad, pa idemo gore, pokupimo potpis, pojedemo grah i doma, odgovorio je Ćelavi. Ništa mu nije bilo jasno.
– Ma koji ti je kurac, vidiš da smo se izgubili. Tu smo na sred jebenog brda, krenuli smo prije tri sata gore. Ovi su vjerojatno svi već pokupili potpise i ošli.
– Daj ne pizdi, aj sam idemo gore, rekao je Ćelavi mirna glasa. Njega niš nije jebalo.
– Ti si lud ko kurac. Ne idem gore, ko zna šta je gore.
– Gore je Zagorje.
-Ma jebalo te i Sljeme i Zagorje. Ja idem dolje a ti kak oćeš, reko sam i krenuo dolje, a Ćelavi je bez pogovora krenuo zamnom.
Massimo
Vratili smo se sve do ceste. Bili smo na tom usranom brdu već sto godina. Trebo sam izmislit mononukleozu ko normalan čovjek.
Stao sam kraj ceste i krenuo stopirati, a Ćelavi je sjeo sa strane i kamenčićima gađao stabla preko puta.
U pola sata prošla su 4 auta. U tri su bile familije na izletu, a u jedno su bili neki stariji dalmatinski studenti koji su vodili svoje koze na ispašu i selfije. U petom autu je bio neki lik, sam. Ćelavi ga je pogodio kamenčićem pa je stao.
– Šta je dečki, di je zapelo? rekao je lik. Objasnili smo mu da smo išli na tjelesni pa smo se izgubili. Smijao nam se i pokupio nas.
U autu je bilo toplo i suho. S radija je svirao Massimo, ali sad mi to nije smetalo. Ćelavi se raspričao s likom o nogometu. Ponudio ga je s pljugom, a ovaj je pristojno odbio.
– A kaj ti stari? Kaj se ti vozaš sam po Sljemenu, pitao ga je Ćelavi.
– Idem doma, rekao je, Vodio sam studente na tjelesni.
Do kraja Mihaljevca je pričao samo Massimo.
——————————————————————————————————————————————————————-
Ostale dnevnike pročitajte ovdje:
