U novom nastavku brucoškog dnevnika, prepričava se jedna od najstrašnijih situacija u životu studenta. Mama je došla u grad. Kako je izgledao susret bezimene majke i bezimenog junaka, pročitajte u 11. nastavku!
Flickr
Interfon me je probudio. Nisam znao koliko je sati. Realno, moglo je biti tri u noći ili dva popodne. Bioritam mi je otišo u kurac.
-Valjda su došli očitat brojilo, mislio sam. Stavio sam jastuk preko glave i okrenuo se na bok.
Nije prestajalo. Ovi koji očitavaju brojila inače odu nakon dva zvona. Ležao sam još minutu. Zvonjava nije prestajala. Sad sam već bio skroz budan.
Ustao sam i u gaćama se dogegao do vrata. Bilo je jebeno hladno jer nisam znao uključit radijatore. Gazdarica mi je objašnjavala nešto o bojleru još prije dva mjeseca, ali me tad bolio kurac. Psovao sam si u bradu.
– Koje? pitao sam nadrkano u interfon.
– Ja sam kretenu, odgovorio je poznati glas. Jebote ja sanjam. Val vrućine mi je prošao kroz tijelo.
Više mi nije bilo hladno.
Mama
Navodno sam znao da će mi mama doći ovaj vikend. Navodno smo se dogovorili da će doći da malo vidjeti advent u Zagrebu. Navodno sam ja pristao na to.
Sad, da se radi o bilo kome drugome, povjerovao bih bez razmišljanja. Nekad mi je teško slušat nekog kad stoji ispred mene, a kamoli na telefonu. Lako je moguće da sam pristao da mi Stara dođe za vikend.Ne bi bilo ni malo čudno da sam se dogovorio tako nešto, a da se ne sjećam.
Al opet. Radi se o mojoj Staroj.
Ja sam zlo i do srži pokvareno biće. Mogu lagati bez da trepnem. Mogu varati bez suosjećanja. Mogu manipulirati bez skrupula. Da mi netko dotakne dušu vjerojatno mu ruke više nikad ne bi bile čiste.
Stara mi je bila kriptonit. Jedina mi je bila na razini. Svi ostali su bili miševi. Mogao sam s njima kako sam htio. Staru nikada nisam mogao prijeći. Nekad mi se činilo da mi može čitati misli.
Kao policajci u B filmovima. Da bi uhvatili izopačenog kriminalca, moraju naučiti razmišljati kao on pa onda u tom procesu i oni postaju izopačeni i gaze svoja načela i onda ide mlaka pouka o moralnoj relativnosti. Tako nešto smo bili ja i moja stara. Jedino je ona mogla dotaknuti najdijaboličniju razinu mog uma.
Ne mogu isključiti da je izmislila da je najavila dolazak.
Stan
Bacio sam pogled na stan. Na svakoj ravnoj i stabilnoj površini su bile poluispijene šalice kave, prazne boce piva, bombice pelina i prepune pepeljare. Nasred stola bila je kartonska kutija pizze puna čikova. Po podu su bile vrećice iz pekare pune smeća. Sva odjeća koju imam bila je na kauču i fotelji. Smrdilo je po mokrim psima.
Stara je se mirno ušetala. Za sobom je vukla ogroman kovčeg.
Stala je nasred dnevne i pogledala oko sebe.
– Pa, bolje je nego što sam očekivala, rekla je mirno. Tlak mi je skočio na 300.
Nogom je razmaknula kramu u jednom kutu sobe i tamo ostavila stvari. Iz džepa je izvadila gumene rukavice i krenula čistiti. Ja sam stajao sa strane ko tele i gledao ju.
– Evo baš sam mislila da ću se malo prošetati po Zagrebu, ali izgleda da ću cijeli vikend morati čistiti, rekla je gotovo veselo.
Krenulo je s pasivnom agresijom, pomislio sam. Jebeno.
Kroz pola sata stan je već počeo izgledao ljudskije. Ja sam uglavnom stajao sa strane k’o idijot. Tu i tamo bi me pomaknula jer sam joj smetao ili me poslala da bacim smeće. Nisam se trudio da sakrivam rizle i druge tragove duvanja. To je bio moj mali protest zbog invazije. Pasivni otpor. Uostalom. Već smo mi prošli kroz to.
U drugom srednje sam išao na neku ekskurziju. Normalno, htio sam nosit nešto tufte sa sobom. Večer prije polaska, riješio sam da mi Smuc na igralište donese panj. Oko devet sam se obukao i prošetao da ga pokupim. Vratio sam se kući nakon valjda pet minuta. Stara je čekala na vratima,
– Di si bio, pitala je. Bila je ljuta, ali kao da se malo veselila. Imala me.
– Niš, bio sam vratit neki CD…mumljao sam. Sjebala me.
Nije me pretraživala, niti me ispitivala.Točno je znala u kojem je džepu. Samo ga je izvukla iz jakne. Nisam joj mogao ništa.
Šoping
– Jel ti samo ove patike nosiš? Čuo sam je iz hodnika.
Ušetala je sobu noseći moje poluraspadnute Vensice kao da su dva mrtva štakora. Nisam ništa rekao.
– Jesi bar jeo nešto s parama koje smo ti poslali za cipele?, pitala je nježno. Gledao sam u pod.
– Ajde obuci se. Idemo ti kupit cipele, rekla je.
Grad je bio pun. Svi kobasičari su bili vani. Na trgu je neki muzikant, poznat jedino kao dvadesetogodišnji gost Dobro jutro Hrvatska, pjevao zagorske popevke.
Stara me držala pod ruku. Bilo mi je neugodno za popizdit. Ušli smo u prvi dućan. Htio sam da ta muka prođe što je prije moguće.
Dućan je bio prazan. Samo je neka uboga studentica u trapericama i čizmama do koljena stajala za blagajnom. Pokušao sam se istrgnut mami iz ruke čim smo ušli, ali me još čvršće stegla. Izgledalo je ko da se hrvamo. Studentica je prišla da pita jel nam može kako pomoći. Stara se odmah uhvatila u priču s njom.
– Joj, ma evo sinu tražimo neke cipelice. Cijelu zimu on hoda u onim platnenim patikama. Ne znam kako još nije upalu pluća dobio, govorila je kroz usiljeni smiješak.
Studentica se smijala sa razumijevanjem.
– Kurvo starija si od mene pola godine, mislio sam si.
– A vidi njemu je neugodno, podjebavala je Stara – Nisam ti ja kriva što se ne znaš brinuti za sebe. Ajde pogledaj šta ti se sviđa.
Uzeo sam Vensice s police. Iste kakve sam imao na sebi.
– Joj uvijek isto s tobom. Ne možeš nositi tu krpu po kiši i snijegu, rekla je Stara. Studentica je iskreno uživala.
Uzeo sam iste Vensice, samo kožne. Stara me gledala.
– Ajde to je već neki kompromis, rekla je.
-Hoćete probati? Koji broj da donesem? pitala je studentica.
– 46, rekao sam tiho.
– A što si ti to odjednom porastao? 44 i pol mu dajte. Ne možeš klapsati okolo u perajama, rekla je Stara. Studentica je uživala.
Nisam bio siguran želim li da umrem samo ja ili da eksplodira cijeli svijet.
Subota uvečer
Kad smo se vratili u stan već je bio mrak. Bila je subota i htio sam ići van. Zapravo, htio sam ići bilo gdje. Scena u kojoj subotnje večer provodim sa Starom bila mi je mučna.
Ona je sjedila za stolom. Jela je jogurt i dvopek. Ja sam se otišao u sobu presvući.
– Nećeš sada ići negdje valjda? pitala je za mnom.
Nisam odgovorio. Kad sam izašao iz sobe sjedila na kauču. Čitala je neki magazin s naočalama s očima. Na stolu je bila neka krema za kožu.
Ne sjećam se da je prije nosila naočale. Ja sam rastao, a ona je starila. Gledao sam kako okreće listove magazina. Na rukama kojima je oprala sve gaće koje sam ikada zasrao, bile su pjege.
Kad sam bio mali, vozila me u košari na biciklu svugdje gdje je išla i pričala sa mnom kao s odraslom osobom. Ja bi baljezgao dječje gluposti, a ona je raspravljala sa mnom kao da smo na istoj razini. Kad sam bio u osnovnoj, sjedila je sa mnom do sitnih sati i tjerala me da pišem od crte do crte. Nikad me to nije uspjela naučit. Svaki izlazak u srednjoj bi me dočekala budna.
Da je slučajno morala umrijeti za mene, umrla bi. Ovako je samo živjela za mene.
Sjeo sam do nje na kauč.
-Šta ima na telki, pitao sam.
——————————————————————————————————————————————————
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
