U novom nastavku brucoškog dnevnika, naš je bezimeni junak, izgleda, pao u neku vrstu krize identiteta. Razmišlja, naime, o smirivanju sa nekom djevojkom. Srećom, njegov vjerni pratitelj je tu da ga izvede na pravi put. Čini se da je uspio. Ili možda ne? Pročitajte u 18. nastavku Dnevnika brucoša!
Flickr; Francisco Osorio
Sjedio sam na klupici kod vrtića. Internet mi je opet crko’, al’ sam skužio da neko u zgradi preko puta ima otključanu mrežu. Pretpostavljam neka baba koja je uzimala kablovsku, pa je dobila uz nju i mrežu koju ne zna koristiti.
Uglavnom, ako bi se sjeo na tu jednu klupicu blizu tog balkona sa kojeg je dolazio internet, mogao bi se nakačiti na tu vezu. Već pet dana sam tamo sjedio svako jutro i poslijepodne i pičio LOL. Susjedi su skužili. Prvo im je bilo malo čudno, al’ sad mi već kimaju glavom u pozdrav na putu do autobusne stanice.
Klinci iz osnovne bi se inače poslije škole skupljali oko klupice i gledali kako igram. Žic’o bi ih guc soka i tak’. Danas su sjedili preko ceste i gledali u drugu klupicu.
Na klupici preko puta mene je sjedio neki par. Zapravo, lik je sjedio na klupici, a butra je sjedila na njemu. Nogama je mu je obujmila struk i nasilno mu gurala jezik u usta. Nosila je neku plišanu haljinicu i štrample. On joj stalo prste pokušavao provući ispod suknje, a ona ih je micala i smijala se. Belesno su se grindali. Išli su mi na kurac. Pogled mi je stalno bježao s ekrana na njih dvoje.
Neka pizdurina iz Rumunjske me zgenkala iz žbunja. Popizdio sam. Napisao mi je ‘gg’ u čet, a ja sam odgovorio ‘Jeb’o ti Drakula mater’ i poklopio laptop.
Apokalipsa
– Kaj nije Drakula iz Mađarske, pitao je Ćelavi kad sam mu ispričao.
– Stara ti je iz Mađarske debilu, odgovorio sam.
Bili smo kod mene na balkonu to poslijepodne i tuftali. Zapravo, htjeli smo tuftat, al’ nisam imao papira.
– Daj odi po papire kod Todorića, rekao sam mu.
– Odi ti smrade lijeni, odgovorio je. Pat pozicija jebiga. Sjedili smo još malo tako na balkonu. Bilo je sunčano, a obojici je falilo vitamina D.
– A da napravimo bong? pitao je.
– Ti ćeš mi bong napravit, rugao sam mu se.
– Da jebote, treba ti sam malo folije i plastična boca, rekao je. Našao sam foliju u ladici, al je jedina plastična boca u stanu bila od nekog sredstva za čišćenje pločica koja je bila tamo kad sam iznajmio stan. Prolio sam sadržaj u vece i isprao bocu. Zapravo je upalilo. Jedino se voda malo pjenila.
Petnaest minuta poslije sjedili smo na balkonu paralizirani. Sunce je taman zalazilo i nebo je bilo boje cikle. Izgledalo je dosta apokaliptično. Nisam se mogao odlučit jel’ mi prekrasno ili me strah. Neka tetka je na balkonu do nas zalijevala cvijeće i slušala ‘On me voli na svoj način’ od Gabi Novak.
– E, jel znaš da fotonu treba sto milijardi godina da dođe od sunca do zemlja, rekao je Ćelavi ničim izazvan.
– A?
– Da. A kad dođe do zemlje energiju emitira sedam minuta, nastavio je.
– Nemoj jebat’.
– Što znači da kad sunce jednom umre, mi ćemo to osjetiti za sto milijardi godina, pričao je i buljio u nebo.
– Možda bi si trebo’ nać’ neku curu, rekao sam.
– Ti si fakat puk’o’, rekao je Ćelavi istim tonom s kojim je govorio o apokalipsi.
Naked and afraid
Kad je konačno pao mrak, ušli smo u dnevnu. Razlili smo se po kauču ko’ žutanjak od meko kuhanog jaja po tanjuru. Ja sam vrtio kanale na telki, a Ćelavi je palcem skrolao po mobitelu.
Na nekom kablovskom kanalu vrtila se emisija ‘Naked and afraid’. Bace nekog lika i butru gole na neki pusti otok i onda oni kao moraju preživjeti tamo tjedan dana. A tamo ono, malarični komarci i to. Napadaju ih krokodili i sranja. Oni se kao prvo svađaju da se uspostavi odnos moći. Onda se on ide junačiti tako da ide loviti ribu u plićaku pa najebe nekako. Stane na ježa il izgori il nešto. I onda kmeči, pa ga ona spasi tako da ga trlja listovima aloa vere koje je ubrala u grmlju. Ono, Adam i Eva spika. Dosta dobar program zapravo.
– A šta je tu tako ludo, pitao sam.
– A?
– Pa mislim, to da si nađem neku butru.
– Ne, ti si fakat za kvasinu, rekao je Ćelavi ne mičući pogled sa mobitela.
– Uopće mi nije neprivlačan taj koncept, rekao sam. To je bila kap koja je prelila čašu.
– Čuj ti njega ‘koncept’- rugao se Ćelavi – Kakve su ti to sad pederske fore.
– Pa ono, šta – pokušavao sam se izvući- Jebote, šta radim u životu sad. Kradem ljudima internet pod prozorom. Šta me košta da si nađem neku malu. Stavim mač u futrolu. Pogledamo neki film. Ja prdnem pod dekom, ona mi se smije. Odemo na sljeme il’ neki kurac. Tam’ šećemo, štajaznam. Šta je tu tako loše?
– Znao sam da nismo trebali gongat iz one boce za čišćenje. Pucaju te kemije, nisi dobro.
– Ma puši kurac.
– Ajde se ti lijepo obuci, vodim te na čisti zrak da malo razbistriš glavu, rekao je Ćelavi i ustao.
EVO LJUBAVI – SAT VREMENA – SAT I POL MAX.
Nekih 45 minuta poslije, stajali smo za šankom u nekom bircu u Preradovićevoj. Bio je četvrtak, al’ je svejedno bila brutalna gužva.
– Gle onog lika, rekao je Ćelavi.
– Kojeg, pitao sam. Bilo je masu likova.
– Onog u kutu, rekao je Ćelavi i nimalo diskretno pokazao na lika u kutu. Frajer je bilo onako, poludebel i neošišan. Nosio je neku basic šulju i basic hlače. Bio skroz običan. Frendovi su mu pili pive i glasno se zajebavali. On je tipkao na mobitel i jedva bio prisutan u prostoru.
– Taj jazo zicer ima curu. Sad je sigurno umoran i ima grižnju savjesti kaj je uopće izmilio iz stana.
– Ma nemreš to znat, rekao sam samouvjereno. Tri minute poslije lik se kroz gužvu probijao van s telefonom na uhu. Kad je prolazio pored nas čulo se kako viče na telefon – EVO LJUBAVI- SAT VREMENA- SAT I POL MAX.
Ćelavi me znakovito pogledao, a ja sam mu pokazao srednjak.
– Jel’ ti treba još neki argument, pitao je Ćelavi.
– Ma znam ja sve to. Al’ ono. Jebote ja nisam promijenio plahte od kad sam se doselio u Zagreb. Imam tolko’ mrlja kečapa na njima. Izgleda kod da sam imo’ spontani tam’. Šta me košta malo reda u životu.
– Boli te kurac, rekao je Ćelavi. Ako ti je tolki bed, evo ja ću ti izdrkat, samo nemoj poludit, zajebavao me Ćelavi.
– Ok. Al nema gledanja u oči. Bez pederskih fora, odgovorio sam.
Tramvaj
Vraćali smo se kući travajem za Sopot. Sjedili smo iza i jeli masne bureke. Komadi mesa padali su nam u krilo.
Preko puta nas sjedili su neki baba i deda. Bili su tip-top sređeni. On je izgledao dosta zdravo za svoje godine. Bio je visok i mršav, i iako je bio dovoljno star da sve pusti u kurac, imao je uredno podšišanu i šećernom vodicom namještenu frizuru. Ona je imala bisernu ogrlicu i neku bundu izjedenu moljcima. Malo je teže ostarila od njega.
U jednom trenutku baba mu se nešto obratila. On se nagnuo prema njoj, a ona mu je nježno i pažljivo najmjestila kragnu.
Do njih je sjedio neki lik od cca 45-50 godina. Bio je relativno moderno obučen. Imao je ogromnu trbušinu, krvave oči, a ćelo mu je pojelo veći dio glave. Nije nosio vjenčani prsten. Bio je dvadeset godina mlađi od babe i dede, al’ da sam se morao kladiti, kladio bi se da će on prije umrijeti.
– Kaj buljiš ti, pitao je Ćelavi punih usta.
– Ma niš, odgovorio sam.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
