Dočekali smo 24. nastavak brucoškog dnevnika. Tko bi rekao. U ovoj epizodi naš se junak propisno osramoti. Neki bi rekli da se osramoti u svakom tekstu. Neki bi rekli da su njegovi tekstovi sramota. Bilo kako bilo, ovo što mu se dogodilo vjerojatno bi svakome bilo dosta neugodno.
Olakšajte mu malo pa ga lajkajte ne Facebooku. Lik refreša cijelo vrijeme da vidi koliko ima lajkova.
Flickr; Alaska Carter
– Koji je ovo mrtvi kurac, rekao sam i pokazao limenku nekakvih malih, ukiseljenih kukurza.
Nisam to nikad vidio. Bila je nedjelja oko 2.30, a ja i Ćelavi smo tumarali među policama Konzuma na Glavnom. Vraćali smo se iz vana i to je jedino radilo po putu.
– Seljačino, rekao mi je Ćelavi bez da me pogledao. Stajao je kraj oraha rinfuzi i trpao ih po đepovima.
– Kak’ moš’ krast’ jebene orahe?
– ‘Naš kak’ je skupo to jebote. A zdravo…, rekao je i strpao šaku u usta.
Grane i fontane
Ta subota je bila glupa k’o kurac. Otišli smo cugati do fontane na Glavnom kolodvoru. Uzeli smo neko šugavo vino za koje se poslje ispostavilo da ima pluteni čep. Ćelavi je htio otrgnuti neku granu da kao s tim nagura čep unutra, al ju nije mogao otrgnuti pa se vješao s drveta kao pavijan. Neki deda mu je došao srat’ da kak’ može tak’ kidat’ grane okolo. Probali smo ga ignorirati, ali nije je bio uporan u sranju pa smo ga morali sterat’ u kurac.
– Dajte odjebite molim vas, rekao mu je Ćelavi upinjući se da slomi granu. Deda je malo buljio u nas zapanjeno i odšetao mumljajući si u bradu.
– Koji si ti konj, konju, rekao sam Ćelavom.
– Ma kaj me jebe, koju pičku materinu, nek’ ode hranit’ golubove, odgovorio je ljutito.
– Ma ne to, rekao sam, iako sam malo mislio i na to.
– Nego kaj?
– Kak’ moš’ nekom govorit da odjebe, i persirat u isto vrijeme.
– Kaj?
– Pa reko si mu odjebiTE, rekao sam i naglasio TE.
– A nego kaj? Čudio se Ćelavi. Šest mjeseci sam u Zagrebu i to je bio prvi primjer prave mitelevropštine na koji sam naletio. Bio sam malo ponosan na njega.
Kad je napokon uspio otrgnuti granu, sjeli smo na klupicu i probali otvoriti vino. Ja sam se sagnuo i držao bocu stabilnom, a Ćelavi je gurao granu u čep. Napinjao se dosta jako, ali čep nije popuštao, sve dok nije popustio. Vino je izletilo van pod pritiskom i zalilo Ćelavog po faci i jakni.
Nosio je neku krem vjetrovku. Ja sam ga zajebavao da izgleda k’o da prodaje sladoled na rivi u Tučepima i krivo deklinira češke imenice. On je mene zajebavao što sam rekao ‘vjetrovka’.
– Jel’ imaš ti šta para? pitao je. Vino mu je kapalo s brade.
– A ono.
– Aj nam odi uzet’ pelin.
– Ajde, rekao sam i otišao dolje uzet’ pelin.
Klub
Sjedili smo tamo i pili dok nije postalo dosta kasno. Ne sjećam se više o čemu smo pričali. Da je bilo dobro, sjećao bi se.
– Kol’ko je sati? pitao me Ćelavi.
– Dosta je kasno, odgovorio sam.
– Ajmo negdje van, rekao je.
– Neću.
– Daj ne budi pička, kmečao je.
– Aj dobro, rekao sam. Imao je dosta solidne argumente.
Skužio sam da sam pijan tek kad sam ustao. Do tada mi je samo bilo toplo. Bio sam malo nesiguran na nogama. Stajao sam kao da sam nevjerojatno vješt na štulama. Kao, ide mi, ali i dalje to što stojim nije prirodno stanje i mogu past svake sekunde. Ćelavi je bio još gori. Stavio je kapuljaču na glavu i s tim mrljama od vina izgledao kao da je upravo izbo nekog.
Došli smo do Trga bez većih problema. Pred vratima kluba je bila gužva.Valjda se naplaćivao ulaz, pa se stvorio čep. Ja i Ćelavi smo stali sa strane da dovršimo pelin. Ćelavi je bio nadrkan, a ja nisam bio siguran dal’ još postojim. Iznutra su se čuli basevi. Ljudi su izlazili iz taksija i smijali se. Cure su nosile haljinice. Za sat vremena će imati mrlje od znoja ispod pazuha. Likovi su imali frizire kokotice. Izgledali su kao da znaju što rade tamo.
Ja i Ćelavi smo stajali sa strane, šutili i pili pelin iz boce. Osjećao sam se više kao da idemo u rat nego van. Kao da sjedimo u nekom blatnom rovu. Neprijatelj nemilosrdno tuče. Granate padaju, raznose blato i udove, a mi bez riječi udaramo još po jednu iz pljoske prije nego istrčimo u sigurnu smrt. Malo sam dramatičan, al’ tako je nekako bilo.
Ćelavi mi je dodao praznu bocu, a ja sam ju pažljivo odložio na pod. Krenuli smo unutra bez riječi.
Redar na ulazu je bio ćelav i imao kozju bradicu. Vjerojatno je živio u nekom selu blizu Zagreba i pisao samo tiskanim slovima.
– Ti možeš, on ne može, rekao je kad nas je vidio. Promotrio nas je još jednom. Neke cure su nas odmjerile s blagim gađenje/strahom dok su prolazile pored nas.
– Zapravo, ne možeš ni ti, dodao je.
Ćelavi se htio svađati, ali fakat nije bilo smisla.
– Aj idemo nešto jest’, rekao sam i povukao ga sa strane.
Konzum
Vraćali smo se Praškom i nismo puno pričali. Samo je Ćelavi rekao ‘koja mrtva seljačina’, a ja sam samo rekao ‘mhm’. Bilo je kasno i hladno pa smo se uvukli u jakne kao ježevi u bodlje i kotrljali niz ulicu.
U podhodniku je radio samo 0-24 dućan. Radile su dvije žene koje su bile zauzete guranjem ogromnih bijelih kutija. Nisam se mogao odlučit tko ima manje smisla u ovom scenariju. Ja i Ćelavi ili njih dvije. Ja i Ćelavi nismo bili posebno gladni, ali smo svejedno teturali po tom ogromnom dućanu, uzimali stvari s polica i vraćali ih natrag. U našem postojanju nije bilo baš nikakvog cilja ni svrhe. S druge strane, njih dvije su gurale neke kurčeve kutije po dućanu dok im djeca, pretila od generičke šunke za pizzu, spavaju sama u vlagom nagriženim iznajmljenim sobama u Sesvetama.
Ćelavi se odvojio i otišao odabrati neki Montana sendvič, a ja sam pokušavao razlučiti što mislim o smrznutim večerama. Osvježenje u prehrambenoj rutini ili korak ka konačnom porazu?
A onda sam je vidio. Mala s rođendana vagala je dvije žute i jednu crvenu papriku. Razmišljao sam dal’ da odem do nje ili ostanem još malo buljiti u grašak dok ne ode, a onda sam čuo Ćelavog kako me zove. Pogledao sam opet u smjeru povrća i vidio Ćelavog kako stoji kraj nje. U rukama je imao staklenku kapara, neko enrergetsko piće i dva sendviča. Ona je stajala s košarom punom namirnica kraj njega i vidno se sramila. Nosila je nekakve obične traperice,obične adidaske i pamučnu bijelu majicu. Preko ramena je samo prebacila neki kimono/baloner. Ne znam to dobro obasniti, ali izgledala je točno onako kako je trebala izgledati u trenutku kad obavlja špeceraj u 3 ujutro. Ja sam mirisao kao da me probavio šezdesetogodišnji alkoholičar.
Došao sam do njih kao da me nije briga.
– Kaj, lazanje? pitala je diskretno se smješkajući.
– Kakve laznje? zbunio sam se, a ona je samo pogledala prema mojoj ruci u kojoj sam držao smrznute lazanje. Nisam ni skužio da sam ih uzeo.
– A…da…Ma to slučajno… mumljao sam i odložio lazanje među jogurte.
– Kaj ti kuhaš u ovo doba, rekao sam i iste sekunde malo umro iznutra jer sam rekao ‘ovo doba’.
– A, ma ništa, nisam mogla spavat’, pa da malo izbjegnem gužvu… ispričala je gledajući u pod.
Stajali smo tako još 4 duge sekunde i smišljali nešto za reći. Ćelavi je stajao sa strane k’o nekakav glupi labrador koji nešto čeka.
– Ništa dečki, uživajte, prekinula je patnju i otišla negdje među umake.
Drska krađa
– Pa dobro di su te babe, ljutio se Ćelavi.
Stajali smo kraj prazne blagajne. Na kraju smo uzeli samo po Montana snedvič i bombu nekog jeftinog piva za po putu. Mala s rođendana se izgubila negdje u dućanu i više ju nismo vidjeli. Vjerojatno nas je izbjegavala. Ne bi ju krivio da je tako.
– No, pa dobro koju mrtvu pičku materinu rade u tom skladištu, rekao je Ćelavi. Već smo neko vrijeme čekali na praznoj blagajni. Ja nisam kužio jer sam bio odsutan, a Ćelavi je bio živčan.
– Guraju kutije, rekao sam.
– Kakve kurčeve kutije?
Nisam odgovorio. Pred nama je bio izlaz. Na vidiku nije bilo nikakvog zaštitara.
– Ma ja idem, boli me kurac, rekao je Ćelavi.
– Di?
– Idem, rekao je, pokupio svoj sendvič i pivu, odšetao van i izgubio se iz vidika.
Ja sam ostao stajati kao kreten tamo i buljio u prazno nekih pet sekundi. Nije mi bilo jasno. Ja sam valjda više za ove zločine koji ne oštećuju nikoga osim mene.
– Šta je uzeo, vikao je glas iza mene. Okrenuo sam se i vidio debelu prodavačicu kako hitro korača prema meni.
– ‘Ko? pravio sam se glup.
– Tvoj kolega, što je uzeo? rekla je i stala ispred mene.
– Ne znam ja tog lika, ne znam što je uzeo, pustite me na miru, rekao sam ali nije puštala. Zaderala se ‘Mirek’ i odjednom je prema nama koračao zaštitar pothodnika, visok dva metra u nekom idiotskom bordo sakou. Okrenuo sam se da vidim dal’ slučajno Mala ovo gleda. Naravno da je bila tamo. Stajala je jedno tri metra iza s košarom punom namirnica i malo se smješkala. Htio sam umrijet.
Zaštitar je izgledao kao da se upravo probudio. Baba je nešto histerično srala. Razumio sam samo riječ policija.
– Dajte ajde, uzeo je sendvič, evo ja ću platit u pičku materinu, rekao sam i bacio zadnjih sto kuna na pult. Nisam čekao kusur. Pokupio sam svoj sendvič, nabio kapuljaču na glavu i izašao van. Nisam gledao iza. Niko me nije pokušao zaustaviti.
Na kraju pothodnika čekao me Ćelavi. Oko usta je imao majoneze.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
