Našem kolumnistu, ili što je već, je trebalo sedamnaest nastavaka teksta o studentskom životu da dođe do opisa u knjižnicu. No, bolje ikad nego nikad. Bezimeni i Ćelavi u ovom nastavku pokušavaju učiti u knjižnici FFZG-a. Nekome je to uspjelo, nekome malo manje.
foto: srednja.hr
Već oko 11 ujutro bio sam kod Ćelavog. Stara mu je bila na poslu. Sjedio sam na kuhinjskom elementu i prstima grabio Linoladu iz tegle, on je prelijevao kavu u termosicu.
– Daj nemoj to tako jest seljačino, usro si mi cijelu Linoladu. Evo ti žlica , rekao je nadrkano, a ja sam mu se samo nakreveljio.
– Šta nemaju oni tamo neki aparat za kavu? pitao sam tek tolko da nešto pitam. Bio sam uzbuđen jer mi je bilo jako rano.
– Pa normalno da imaju, odgovorio je, pazeći da se ne opeče.
– Koji će ti kurac onda termosica?
Ignorirao me. Dogovorili smo se da idemo u knjižnicu učit jer su kao rokovi. Ćelavom je to bilo jako važno pa je bio nadrkan jer sam kasnio. Meni i nije toliko od kad sam čuo da postoji i drugi zimski i jesenski rok. Zatvorio je termosicu i otrgnuo dvije banane iz tegle za voće.
– E, ak budeš tam gađo nekog crnca, ja idem doma, zajebavao sam ga.
Filozofski
Ljudi misle da na Filozofski idu samo pederoliberalne butre koje pričaju o kemtrejlsima i ližu znojne kite po šatorima. Taj stereotip strašno diskriminira tihu većinu filozofskog.
Imaš, recimo, bogice iz Koprivnice koje studiraju polonistiku i nose patike na čičak i hudice iz Name. Onda studente povijesti, rusofile, koji se ljute na TV Kalendar zbog šiptarske propagande. Onda metalce masne i rijetke kose s informacijskih znanosti koji su u srednjoj bili oslobođeni tjelesnog, a na faksu imaju dost jebenog Paladina. Pa imaš cure iz Šujice, s plavim loknicama u rozim balerinkama, kojima je ujak direktor srednje škole i čeka ih mjesto profesorice hrvatskog i brak sa sinom vlasnika vulkanizerske radnje kad završe faks.
Malo prije pola jedan, Ćelavi i ja gurali smo se kroz sve njih na ulazu u knjižnicu.
– Jebo ti bog mater, gle koja je gužva, neće bit mjesta, pizdio je Ćelavi. Nisam ništa odgovorio jer sam znao da sam mu ja kriv.
– To si ti kriv, nastavio je – Kaj se nemreš jebeno ustat u normalno vrijeme. Pol dana sam izgubio zbog tebe.
– Ma moro sam ovo za srednju pisat, lagao sam. Do četiri ujutro sam gledo simulacije borbi divljih životinja na YouTubeu. Gorila mi je bila najjača.
Prvo smo se popeli na četvrti kat. Ćelavi je rekao da je od tamo jeben pogled. Pogled je bio na cestu, a mjesta nije bilo. Nije bilo ni na trećem ni na drugom.
– Pa u pičku materinu, pizdio je Ćelavi dok smo se spuštali po stepenicama.
– E, znaš da je Gorila zapravo jedna od najopasnijh životinja, nije sam jaka neg ima i ugriz jeben, rekao sam bez nekog posebnog razloga.
– Šta? čudio se Ćelavi.
– Ma niš.
Knjižnica
Na kraju smo se smjestili na prvom katu. Na pultu je radila časna.
– Šta je ovo? Odjel za vjeronauk?, bacio sam groznu foru dok smo se provlačili među stolovima.
– Grozna ti je fora, rekao je Ćelavi.
– A znam.
Bila su samo dva slobodna mjesta, ali ih je neko već pokušao rezervirat skriptom. Ćelavi je kmečao jer je već prošlo jedan, a isplanirao si je učit od jutra. Dizao mi je tlak. Uzeo sam te dvije skripte i bacio ih u smeće. Pored je sjedila neka cura i gledala make up tutorial video, pa nije ništa skužila.
– Koje si ti smeće, rekao mi je Ćelavi.
– Šuti i sjedi, odgovorio sam.
Mjesto do mene je sjedio neki lik koji je na kompu igrao jednorukog jacka. Bio je u ranim tridesetima.
– Jel se to ti osjetiš il taj lik? šapnuo je Ćelavi koji je već otvorio skriptu. Diskretno sam si ponjušio pazuh. Nije baš bila cvjetna livada, al nije bilo katastrofa. Bio sam 80% uvjeren da je taj lik, ali nisam htio nastaviti tu priču. Nekako sam se uvijek solidarizirao s ljudima koji malo smrde. Isto ko’ što sam uvijek davao cigarete svima koji su me žicali. Nikad ne znaš kad ćeš biti u toj situaciji.
Ćelavi je namjestio sve papire po stolu i krenuo podcrtavati.
– E, daš mi pola skripte? pitao sam ga.
-Šta?
– Nemam skriptu, daj mi neko poglavlje koje ti ne učiš pa da to čitam.
– Ček, ti si došao tu bez skripte? Pitao je ko’ da je to neš čudno, a ja sam samo kimnuo.
– Debilu. Evo ti bilješke pa to čitaj.
Dao mi je bilješke koje je rukom pisao na predavanjima. Štreberko moj. Nisam kurca kužio šta piše.
– E, kaj piše tu u drugom redu, kurca ne kužim šta piše, pitao sam.
– Daj odjebi više, šapnuo je Ćelavi.
-Jawohl mein Fuhrer! rekao sam i salutirao.
Malo sam listao po tom njegovom kupusu, al’ sam brzo odustao. Upalio sam laptop da vidim jel ima na studomatu neki PPT. Digao sam Google a on mi je ponudio da nastavim gledati borbe životinja. Kliknuo sam na video borbe slona i nosoroga. Nisam ugasio zvuk pa je cijela prostorija čula uvodnu muziku i naratora koji predstavlja slonove prednosti. Butra koja je gledala make-up video me prijekorno pogleda.
– Šta misliš, ko’ je jači? pitao sam ju, al’ je samo okrenula očima.
– E, aj ja bi te fakat molio da nađeš neko drugo mjesto, rekao je Ćelavi.
Uvrijeđeno sam pokupio svoje prnje.
Bored
Prvo sam otišao u predvorje po kavu, pa sam se vratio unutra i lutao među policama. Nije mi se učilo, a i nije bilo mjesta. Razmišljao sam da se pokupim doma, al’ doma nije bilo ničeg osim prljavih šalica i TV prodaje na televiziji. Nisam imao tufte već tjedan dana. Liku sam visio 5 bani pa nisam mogao uzimati.
Skužio sam da se otvorilo mjesto pored neke butrice. Imala je tamno crvenu majicu na kojoj je pisalo ‘BORED’. Bilo mi je to smiješno.
Sjeo sam pored nje i otvorio laptop. Nije me pogledala. Nosila je naočale i pisala neki seminar. Možda diplomski. Izgledala je kao da se muči. Imala je metalnu termosicu na kojoj je pisalo ‘Hello’. I to mi je bilo smiješno. Bilo je jako random, al’ je imalo smisla. Ko’ neka interna fora koju ima sama sa sobom. Ne znam se objasniti.
Na svojoj sam papirnatoj čaši za kavu markerom napisao ‘HELLO!’ i okrenuo prema njoj. Upalio sam laptop i čekao da reagira. Listao sam portale i svako malo bacao pogled. Ništa.
U jednom joj je trenutku zazvonio mobitel. Javila se tiho, ali nadrkano.
– E, u knjižnici sam.
– Netko s druge strane žice.
– Neću, spavat ću doma da se mogu oprat.
– Netko s druge strane.
– Neću i ne mogu (nadrkano)
– Zato što ti soba smrdi po đubretu i ne rade ti rolete pa me sunce budi u 7 ujutro.
– Druga strana.
– Bok.
Bilo je očigledno da ništa od toga. Diskretno sam bacio svoju kavu u smeće i izišao van.
Kukuruz
Ispred faksa je bila ogromna gužva. Htio sam zapaliti. Brijo sam da će me netko sigurno ponuditi ak’ dovoljno dugo budem visio tam’.
Stajao sam ispred ulaza i promatrao ekipu. Najizglednija su mi bila dva lika koji su na stepenicama preko puta pili pive. Jedan je nosio onu kariranu pidžama trenerku i imao dredove samo na potiljku, al’ sam mu to odlučio oprostiti.
Došetao sam do njih kao kežual i zamolio jednog upaljač. Dao mi ga je ovaj drugi. Dok sam palio cigaretu ostao sam okrenut prema njima da se mogu ubacit u razgovor kad zapalim. Slušao sam šta pričaju.
– E, čuo sam da Žuja koristi GMO kukuruz, rekao je A.
– Ma sav kukuruz je GMO, kaj briješ ti, rekao je B.
– Kak misliš, čudio se A.
– Pa naš kakva je kukuruza zapravo? Ovaki, kaže B i pokaže palac.
Lijepo sam se zahvalio na upaljaču i odjebao doma.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
