U devetnaestom nastavku brucoškog dnevnika, naš protagonist po prvi se puta susreo sa jednim od najvećih zala našeg vremena – legalnom umjetnom travom. Kod našeg brucoša malo što prođe dobro pa nije ni ovo. Spoiler: bilo je malo povraćanja!
P.S. Brucoša se od sada može pratiti na Facebooku! (klikni na riječ Facebook)
Flickr; Heath Alseike
Zvao sam Ćelavog nakon što mi se nije javio već pet dana. Kao ispiti su i to.
– Pa dobro, jesi ti svjestan da nećeš dobit’ potpis? pitao sam ga čim je digao slušalicu.
– Kaj briješ, pa imam potpise, odgovorio je zbunjeno.
– Ne, ne dragi. Evo gledam imenik i imaš pet minusa za redom. Velim ti. Ne’š dobit’ potpis i ne’š moć’ izać’ na ispit.
– Ma puši kurac, rekao je s pauzom. Trebale su mu 4 sekunde da skuži.
– Kaj ti niš’ ne učiš? Nastavio je.
– Ja protestiram protiv Bolonje. Polagat’ ću po starom programu, odgovorio sam.
– Kak’ misliš?
– Na ljeto ću sve. O’š danas nešto? pitao sam.
– Ajde oko 6 sam gotov s ispitom, pa možemo nešt’.
– Jebeno!
Šugava kiša
Oko šest sam se došlepetao do faksa. Ne podnosim dobro kišu. Kišobrani su za pičke. Bio sam mokar k’o štakor. Ćelavi još nije bio gotov, pa sam stao u predvorje da se malo osušim.
Studenti su izlazili s faksa u parovima i grupicama. Neki me nisu gledali, a neki su me gledali sa žaljenjem. Jedna cura s godine me prepoznala. Sramežljivo mi je kimnula, a ja sam kimnuo natrag. Stala je kraj panoa i zapalila. Ja nisam imao pljuge.
Stajali smo tako neko vrijeme. Ljudi se nisu zadržavali. Bilo je hladno i nitko nije ostajao hengati ispred faksa. Ja i ta butra smo ostali sami. Prišao sam i pitao za pljugu.
– Da, naravno, rekla je i brzim, nervoznim pokretima krenula prekapati kožni ruksakić.
– Joj, u ovu torbu svašta stane, al nema pretince pa je malo nered, ispričavala se pristojno.
– Hfrnjah, mumljao sam nešto potvrdno i suosjećajno.
– Čekaš Kursara? pitala je i pružila mi neku slimsicu.
– Koga, pitao sam dok sam stavljao cigaretu u usta.
– Kaj nemaš ti Kursara? pitala je zbunjeno.
– Ja sam ti po starom programu, odgovorio sam.
– Aha, rekla je iako nije razumjela. Gledala me sa žaljenjem. Malo smo šutjeli neugodno jedno kraj drugog i pušili dok ona nije ugasila na pola popušenu cigaretu i pozdravila se i otišla u kišu. Ni ona nije imala kišobran.
Taman kad sam popušio cigaretu Ćelavi je izašao. S njim su bili još neki lik i neka butra.
Šugava ekipa
– Šta je tebi bilo, pitao je Ćelavi kad me vidio,
– Niš’, šta bi mi bilo, šta je tebi bilo, branio sam se glupo.
– Ovo su Tia i Matej, predstavio je Ćelavi ovo dvoje. Cura se rukovala mlitavo i nezainteresirano, a lik brutalno čvrsto, kao da je bio svjestan da se mora čvrsto rukovati da ostavi dobar dojam na ljude pa je sad stisko kao manijak.
Stajali smo tamo da oni zapale. Meni je bilo hladno jer su mi vensice promočile
– Oćemo negdje na pivo? pitao je Ćelavi nakon nekog vremena. Svi smo se složili.
Otišli smo u neki podrumski mramorni birc u Višeslavovu. Bilo mi je glupo naručiti pelić odmah, pa sam naručio pivu. Ćelavi i Butra su isto naručili pive, a lik je naručio Balantines. Znači takav je šupak, pomislio sam. Lik je nosio crni kaput pa nisam odmah skužio kakav je.
Zajebano je to s tim dugim crnim kaputima. Mogu ih realno nositi basic likovi koje oblače njihove basic cure. Oni likovi koji imaju poludugu kosu koja nikad nije masna, al je uvijek u pravilnom obliku. Ne znam kako im to uspijeva.
Ovaj lik nije bio takav. Bio je posebna vrsta šupka, kakva se može naći na našem faksu. Oni kvazi intelektualni koji slušaju Balaševića i sranja. Oni koji teatralno pričaju o stvarima o kojima nemaju pojma. Oni koji su pročitali tri članka o beogradskim kafanama i kaldrmi pa su oko toga izgradili prezentaciju za javnost. Idu okolo i glume Ujevića i sranja. Imenom oslovljavaju konobare koje ne poznaju i to.
Sjedio je šeretski prekriženih nogu i pričao o nekom filozofu o kojem su pisali ispit kao da ga osobno poznaje. Imao je zavidnu eskardilu prišteva na čelu. Šutio sam i mrzio ga. Ćelavi ga je slušao s blagim divljenjem. Konj.
Ova butra mi je bila interesantna prvih pet minuta. Samo zato što je butra. Bila je jedna od onih butri koje su probale upisati glumu na akademiji pa nisu upale. One besadržajne butre koje nedostatak bilo kakvog nutrašnjeg programa panično nadomještaju šarenom odjećom koja nema smisla i fasadama šminke na očima.
Bio sam stoposto siguran da će ova u jednom trenutku školovanja pokušati pokrenuti kulturni portal ili propustiti semestar zbog blažih psihičkih smetnji. Nešto od tog dvoje sigurno.
Nisam trebao toliko izostajati s faksa. Ćelavi mi je upao u loše društvo.
Šugava vutra
Sjedili smo tamo nekih sat vremena. Oni su pili brzo jer su bili sretni što je neki ispit prošao. Ja sam pio brzo jer nisam skoro ništa pričao pa sam morao nešto radit s ustima.
Pričali su nešto o muzici. Lik je srao o Leonardu Cohenu, a butra ga je pažljivo slušala. Valjda sam preočito kotrljao učima pa je skužila. Jebiga, nisam se mogao iskontrolirati.
– A ti, kaj ti slušaš, pitala me poluoptužujući.
– Ramonse, odgovorio sam.
– Samo Ramonse, pitala je.
– Dap, odgovorio sam i nagnuo flašu. Bilo je dosta neugodno.
Šutnju je prekinuo Ćelavi.
– E Ramons, jel imaš ti kaj za zapalit’?
– Neam jebiga, odgovorio sam. Lagao sam. Imao sam, ali doma. Nisam htio da mi se slučajno ovo dvoje nasere u stanu. To bi bilo previše.
– Šteta, odgovorio je Ćelavi.
– Bez brige dečki, imam ja, ubacio se Boemko. To je već bila druga priča. Neka počasti, mislio sam si. Oprostiti ću mu i to što je rekao ‘bez brige’ ako počasti.
– Pa ‘oćemo ić’ zapalit’? pitao je Ćelavi.
Nekih petnaest minuta kasnije stajali smo kod Džamije.
– ‘Ko će smotat’? pitao je mladi Ujević.
– Pa ti- rekao sam -čija je tufta, on mota.
– Pa bi ja, al’ ja ti više ove male motam, često sam pušim pa nisam baš vičan u ovim grupnim, rekao je. Pička ne zna ni smotati.
– Aj’ daj to ‘vamo, rekao sam iznervirano. Pružio mi vrećicu punu nekih blijedozelenih mrvica.
– Koji je ovo kurac, pitao sam
– To je ova legalica- rekao je Boemko- isto je k’o vutra, sam’ je legalno.
Gledao sam malo u to sranje, pa malo u njega. Bilo mu je malo neugodno. Ćelavi i butra nisu pokazivali nikakvu uzrujanost ovom prevarom. Razmišljao sam da sve odjebem i odem doma zapaliti kao normalan čovjek.
Ali opet, već sam bio tu i bilo je džabe. Šta mi može bit, mislio sam si.
Šugavi umiru šugavo
Svašta jebote, svašta može bit.
Nakon prva tri dima skužio sam da mi srce lupa u nekom ritmu kojem ne bi trebalo lupati. Želudac mi se skupio kao šaka i tiskao one pive van na usta. Nisam bio siguran tresem li se ja ili pod. Znao sam se sjebati od tufte, ali nikad nije bilo ovako.
Ostalima nije bilo ništa. Uvukli su se u svoje jakne kao kornjače i ušutjeli. Ja sam se s druge strane osjećao kao da ću eksplodirati. Probo sam odigrati kul na desetak sekundi, ali nije bilo smisla. Hladne kapljice znoja su izbijale su mi po koži i panika je dolazila u valovima. Sad sam bio siguran da se tresemo i ja i svijet. Nije mi bilo dobro.
– E, meni nije dobro, rekao sam.
– Ma nije ti ništa, proći će, rekao je Boemko nesigurno. Govno mi je dalo taj otrov i sad ću umrijeti zbog te slinave pičketine.
– Ne fakat mi nije dobro, pokušao sam izustiti, ali kako sam otvorio usta, val povraćke nezaustavljivo je krenuo van i prosuo se po bijelom mramoru. Bilo mi je krivo zbog Meštrovića.
– Fuj, rekla je butra tiho.
Boemko se malo usrao i pokušao izvući.
– Vidiš,to ti je jer si cugao rekao je. Vidjelo se da je nervozan. Osjećao se krivim. I bio je. Bilo mi je lakše sad kad sam s ispovraćao, al’ sam odlučio ne pokazat’ to.
– AAAH JEBOTE, SRCE, kriknuo sam i uhvatio se za prsa. Ćelavi je brijem skužio da foliram pa nije reagirao, al ovo dvoje su imali prestravljene izraze lice. Brijem da se Boemko i malo tresao.
– E čujte ekipa, ovaj, ja bi morao gibat’- mucao je Boemko. Butra je samo stajala tamo, zgađena povraćkom.
– Ideš ti sa mnom do stanice, obratio se butri, a ona je kimnula.
Ja sam se naslonio na zid i glumio da nemrem disati.
-Eto, bok ekipa, rekao je Boemko i odšlepetao prema Šeratonu.
Ćelavi i ja smo ostali sami.
– Jel’ ti fakat tak’ loše, pitao je Ćelavi.
– A ono, rekao sam.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
(function(d, s, id) { var js, fjs = d.getElementsByTagName(s)[0]; if (d.getElementById(id)) return; js = d.createElement(s); js.id = id; js.src = “//connect.facebook.net/hr_HR/sdk.js#xfbml=1&version=v2.3”; fjs.parentNode.insertBefore(js, fjs);}(document, ‘script’, ‘facebook-jssdk’));
Najnoviji nastavak. Like Cher Comment
Posted by Dnevnik brucoša on 18. veljače 2016
