U 21. nastavku Dnevnika brucoša naš se kolumnist/nešto po prvi puta susreo s poštom, ali konceptom ljetnog semestra. Kao i inače, ni jedno ni drugo mu nije baš skroz pošlo za rukom. Provjerite što mu se sve dogodilo, a usput ga upratite i na Facebooku, gdje također nije baš nešto pismen.
foto: Ivan Božić
Miška mi je zauzela stan. Prvo sam joj stavio neku deku kraj vrata od balkona, ali ju nije jebala ni pet posto nego je uporno spavala na fotelji. Mislio sam si šta kurac, nek’ joj bude ta fotelja, pa sam joj tamo stavio deku, ali je onda odlučila da hoće spavati sa mnom na krevetu.
Probao sam se nekako nagoditi s njom, ali se ispostavilo da ima dosta snažniji karakter od mene pa je na kraju i to dobila. Bar se nije više nijednom posrala u stanu. Samo je jednom povraćala jer je pojela neku štipaljku.
Sve u svemu nije tako loše. Samo mi stalno donosi prljave čarape da se s njima igramo. Moram to radit dva do tri sata na dan. Inače laje bez prestanka.
Skrivanje
– Koji ti kurac radiš tu još, pitao me Ćelavi nadrkano. Bio sam kod njega od 12 do 4 popodne, bez nekog posebnog razloga. Ležao sam na kauču, a on se negdje spremao. Stara mu je bila na poslu valjda.
– Ti da se baviš pčelarstvom, zvao bi se Pćelavi, rekao sam. Bio sam nagruvan k’o zmaj i to mi je bilo urnebesno. Ćelavi me gledao pet sekundi i nije mogao smisliti nikakav konstruktivan odgovor.
– No? pitao je na posljetku.
-Šta?
– No pa kaj radiš tu cijeli dan?
– Pa niš’, doš’o sam se družit’ s tobom. Daj tuftaj, rekao sam i pružio mu pljugu.
– Neću jebote, moram do babe u dom pa na faks. Daj odi doma, rekao je dok je trpao neke papire u ruksak.
– Neću doma, pas je tamo, rekao sam tužno.
– Pa kaj si si ga uzeo budalo?
– Ne znam. Šta imaš na faksu? Jel’ mogu s tobom na faks? pitao sam. I to je bilo bolje nego da tri sata bacam čarapu s jednog kraja sobe na drugi.
– Pa mislim, treb’o bi. Imaš i ti predavanje, rekao je Ćelavi. Uopće se nije čudio da ja ne znam da imam predavanje.
– Jebeno. Kad je?
– Za dva sata.
– Kul. Jel’ mogu ić’ s tobom kod babe u dom.
– Ne debilu.
Valjda sam izgledao dosta tužno pa je nastavio.
– Al’ moš’ mi ovo u poštu odnjet’. Ja neću stić’, rekao je i dao mi neku kuvertu.
Pošta
Nikad nisam bio u pošti. Jebiga, nikad nisam morao. Gledao sam doduše na telki film Poštar s Kevinom Costnerom di je on kao poštar u nekom postapokaliptičnom svijetu. Bilo mi je smiješno to. Kao sve je otišlo u pičku materinu i ti si sad našao smisao u tom da raznosiš poštu. Koji kurac?
Znao sam samo za onu jednu poštu na glavnom kolodvoru pa sam otišao tamo. Nisam znao jel’ ima neka bliža. Ušao sam unutra i noge su mi klecale. Nisam znao jel sam samo natuftan, ili imam tremu jer sam natuftan, ili mi smetaju neonska svjetla jer sam natuftan. U svakom slučaju, bio sam natuftan.
Na ulazu je bio neki džuboks na kojem si valjda trebao pritisnuti nešto pa ti on izbaci papirić da znaš kad si na redu. Bilo je onak’, osam različitih redova. Sa strane je bio kiosk na kojem si mogao kupiti razne pizdarije. Kupio sam si smoki i sjeo sa strane da probam skužiti kako to funkcionira sve. Zaštitar me sumnjičavo gledao. Valjda nije mogao skužit’ jesam neki klošar koji se došao grijati i jesti smoki. Trudio sam se da mu uhvatim pogled. Valjda sam mislio da ću mu tako da ga gledam u oči pokazati da nisam klošar, da je sve u redu, nemam nikakve skrivene namjere. To je situaciju samo učinilo pun kurac čudnom. Buljio sam u njega, a kad je treći put pogledao u mom pravcu i skužio da i da dalje zurim u njega kao luđak, skroz se unervozio i nastavio nastavio šetati s rukom na dršci pištolja.
Ja sam pogled čvrsto usmjerio na svoje patike.
Nakon nekog vremena pažljivom sam opservacijom uspio prokužiti kako to sve tamofunkcionira. Uzeo sam svoj broj i stao u jedan od redova za zaprimanje pošiljaka. Ispred mene je bila neka baba koja je slala masu nekih pizdarija za Australiju pa je sve trajalo sto godina jer je sve trebalo nešto potpisivati.
– Jel’ i vi to šaljete za Australiju, pitao me lik na šalteru kad sam došao na red.
– A?
– Ma ništa – rekao je šalteraš razočarano. Ja sam mirno stajao jer nisam znao kako se inače ponaša u pošti. Malo sam ju mijenjao s policijom. Valjda zbog uniformi.
– No, dajte to, rekao je lik nakon dvije neugodne sekunde. Dao sam mu kuvertu bez riječi.
– Ah, šaljete to za V. Gimnaziju, to je moja škola. Jako lijepo mjesto, rekao je lik kad je vidio pošiljku. Stara od Ćelavog je valjda nešto slala u tu neku školu, nemam pojma.
– A, tamo radite? pitao sam ga kao ljubazno, a on je samo s nevjericom zurio u mene s druge strane pulta. Trebalo mi je pet sekundi da skužim šta sam rekao.
Nastavio sam gledati u pod.
Novi semestar
Kad sam doklipsao do faksa, Ćelavi je već stajao u predvorju i pušio.
– Kak’ je bilo u staračkom, jel’ ima šta malih? pitao sam.
– Ma kaj si lud. Ubila bi me tvoja stara da imam neš’ sa strane, odgovorio je.
Popeli smo se na četvrti kad i ušli u neku malu učionicu. Nikad nisam ništa slušao tamo.
– E ja nisam ništa slušao tu. Jesi ti siguran da smo tu? pitao sam.
– Novi semestar je budalo, rekao je Ćelavi k’o da je to imalo smisla pa nisam više ništa pitao.
Učionica je bila mala. U nju bi možda mogao stati jedan školski razred. Osim nas dvojice, bilo je još jedno deset ljudi koje nisam znao. Profesora još nije bilo.
– Ja ne znam tu nikog’, rekao sam.
– Ni ja. Ovo je izborni kolegij s politologije, rekao je Ćelavi, a ja sam kimnuo kao da mi je jasno. Ništa mi nije bilo jasno.
– Ček, meni niš’ nije jasno, rako sam nakon par sekundi.
– Ma ovo je neš’ o komunizmu, to sam nam uzeo jer mi se nije dalo slušat neku pizdariju s novinarstva, rekao je Ćelavi.
– Kak’ to misliš da si nama uzeo?
– Ma uzeo sam to sebi, pa sam prijavio i tebe jer se nije prijavio niko s naše godine.
– Aha, rekao sam. Sve mi je to bilo čudno. Nije mi baš bilo jasno kako to ide s tim semestrima. Šutio sam malo, a onda sam nastavio s pitanjima.
– A šta je sa starim semestrom? pitao sam.
– Gotov je.
– Kak’ je gotov kad ja nisam još ni na jedan ispit izašao? Šta je sad s tim? pitao sam.
– Ma budeš na ljeto.
To me malo smirilo. Tako sam si i ja mislio.
Predavanje
Kad sam se uvjerio da me Ćelavi ne zajebava za semsetar i to, malo sam pogledao ekipu u učionici.
Ispred nas je sjedio feminizirani lik koji je čitao neku debelu knjigu koja je izgledala kao nešto što bi moja baka imala na polici. Ono, neki tom biografije od Trockog u nakladi beogradskog izdavača kojeg je dobila u kombinatu na osmi mart sedamdeset treće i kojeg se nikad nije otvorilo. Samo se eventualno brisala prašina s njega, il su se u njemu čuvala preljubnička pisma od prije sto godina. Tak’ neki kurac.
Nosio je neki basic džemper iz Name i naočale s debelim bijelim okvirima tipa Tarik Filipović cca 2003. Tak’ neki kurac.
Ostala ekipa je izgledala manje više za kurac. Djelovali su pametno, ali su bili iznadprosječno debeli ,a dva od sedam likova su bili mladi i proćelavi, što je isto odskakalo od prosjeka opće populacije.
– Šta vi ćelavi ovdje imate dodatne bodove? pitao sam Ćelavog. Nije mu bilo smiješno.
Profesor je kasnio nekih dvadeset minuta. Bio je stariji od svih profesora na faksu koje sam do sad vidio. Nosio je beretku. Tol’ko je star bio. Mogao sam ga zamisliti kako u vrijeme Hrvatskog proljeća kao asistent ruši Budišu na ispitu iz pakosti.
– Ja ne kasnim. Vi ste uranili. Predavanja će počinjati u točno 18 i 20, rekao je strogo i samouvjereno. Bio je stara škola kad su profesori bili polubogovi. Tako smo se nekako ponašali. Lik je pogledao nešto po popisu studenata.
– Tko su ova dva sokola s novinarstva? pitao je.
Ćelavi je digao ruku i druknuo mene pa sam i ja napravio isto.
– A tako dečki. Pa šta vi tu radite? nastavio je profesor podozrivo.
– Ja sam uzeo kolegij jer me zanimalo o čemu se radi, rekao je Ćelavi.
– Ja ne znam, odgovorio sam. Nisam htio bit bezobrazan, samo sam se zbunio. Nijedan me profesor ništa nije pitao do sada. Svi su se smijali.
Profesor je samo zakolutao očima, otvorio neku knjigu i krenuo čitati.
Javni nastup
Profesor je jedno pola sata na glas čitao neku Staljinovu bigrafiju od nekog lika iz Francuske. S vremena na vrijeme bi stao, samouvjereno iskomentirao nešto o tome kako je Francuz u krivu ili naivan ili glup. Bilo je zabavno prvih 15 minuta, a onda mi je dosadilo pa sam počeo drkat po mobitelu. Tako to otprilike ide sa svime u životu.
– Jebote šta nismo čuli za Power point, šapnuo sam Ćelavom koji se pravio da sluša.
Nakon otprilike 45 minuta Profesor je zatvorio knjigu.
– Ovo je bilo predavanje. Sada slijedi seminar. Nećemo raditi pauzu – rekao je i otvorio novu knjigu.- Seminar ćemo raditi tako da ćete umjesto mene čitati vi. Ima li dobrovoljaca? pitao je.
Nitko se nije javio pa je pogledom prostrijelio kroz učionicu.
– Evo kolega koji ne zna što radi ovdje. Molio bih vas, rekao je i pogledom pokazao na stolicu do katedre.
Ja sam se osjećao kao da me neko upucao. Teško mi je, jebote, pričati pred likom na šalteru, a ne pred više ljudi. Zapravo, ne sjećam se da sam ikada to radio.
Ustao sam se teško i koračao sporo. Na putu do katedre sam skužio da mi je jedna pertla odvezana, al se nisam usudio stati da ju povežem. Sjeo sam se na stolicu, a on mi je dao knjigu i pokazao odakle da počnem.
Čitao sam valjda na razini djeteta od sedam godina. Mucao sam i gutao riječi i rečenice. Kad bi se sjebao, a često bi se sjebao, vraćao bi se unazad pa bi onda pročitao neke stvari više puta. Bilo mi je žao ljudi koji to moraju slušati. Nitko nije nikako reagirao. Svima je valjda bilo žao. Vjerojatno sam zvučao kao ljudi koji čitaju otmičareve zahtjeve pred kamerom.
Ne znam koliko je to trajalo. Meni je trajalo pun kurac. Na kraju teksta je bio citat na latinskom, a ja sam se poveselio što je kraj blizu.
– Tu je sad dalje neki citat na latinskom, pa se baš ne bih usudio to čitati, rekao sam, zaklopio knjigu i ustao.
– Kolega, to je talijanski, rekao je profesor tiho dok sam odlazio.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
