U četrnaestom nastavku Dnevnika brucoša, naš bezimeni junak pratio svog vjernog ćelavog prijatelja u teretanu. Ako ste do sada čitali dnevnike, jasno vam je da teretana baš i nije njegova scena. E pa nije. Ali to nije razlog da se barem ne pokuša! Ili možda je?
Flickr
Penjali smo se do četvrtog kata na faksu.
– Koji kurac je s ovom zgradom, rekao sam Ćelavom uspuhujući – Šta nisu mogli neki lift isfurat.
– Pa imaš lift debilu, odgovorio je Ćelavi veselo.
– Samo za profesore i invalide, uzdahnuo sam tužno. Stao sam na polukatu između trećeg i četvrtog.
– E daj stani da odmorimo malo, kud se žuriš, rekao sam.
– Pičkice, smijao mi se Ćelavi.
Tuberkulozna čovječja ribica
Pola sata kasnije spuštali smo se s predavanja. Imao sam nezapaljenu pljugu u ustima.
– Koji si ti debil, rekao mi je Ćelavi ljutito. Imali smo neko sranje na kompićima. Ćelavi je trebao imati prezentaciju pa me zamolio da mu prekontroliram greške na Power Pointu. Preimenovao sam mu prezentaciju u ‘Gole slike Mama 2015.’ . Otvarao je dokument i sve se vidjelo na projektoru. Uglavnom, obojica smo izbačeni s nastave.
Zapalio sam cigaretu još prije nego što smo uopće izašli u predvorje i stao nekontrolirano kašljati. Valjda sam zvučao tako loše da se i Ćelavi, koji je bio crven od bijesa, smilovao.
– Stari, jesi dobro? pitao je.
Podigao sam palac u zrak kao da mu kažem ‘ok sam’ ali nisam mogao ništa izgovoriti još jedno 15 sekundi.
– A jebote.., uzdahnuo sam kad se smirilo i napokon povukao dim.
– E, kolko ti pušiš na dan? pitao je Ćelavi.
– A kolko ti kuraca popušiš na dan – odbrusio sam – Damu se to ne pita.
– Daj se pogledaj, izgledaš ko’ tuberkulozna čovječja ribica. Ideš sutra sa mnom teretanu, odgovorio je.
– Idem kurac!
Beta
Ćelavi je uporno zvonio na interfon. Isturio sam glavu s balkona.
-Šta oćeš jebote? derao sam se
– Daj silazi, idemo u teretanu! vikao je od dolje.
– Daj odjebi s tim!
– Ajde šta si pička! Ak ne siđeš sad derat ću ti se pod prozorom da si pička! prijetio je.
Zatvorio sam prozor. S platoa se čulo dranje. – PIČKA! PIČKA!
Ponovno sam otvorio prozor.
– Ajde idem, konjino.
Petnaest minuta kasnije stajali smo pred pultom u teretani. Ćelavi se svađao s butricom koja tamo radi. Navodno je negdje na netu pisalo da članovi mogu povest jednog gosta sa sobom na trening. Butrica to nije znala. Kucala je umjetnim noktima po nekom kompu iz 91′ i tražila to pravilo.
Butra na recepciji je bila klasična Beta pička. Beta pičke su butre koje bi po većini kriterija trebale biti Alfa pičke ali nisu. Nešto uvijek fali. Nekad se ne zna ni šta točno. Imaju ili psolike face ili su im oči preblizu, ili imaju kamenjarske čeljusti ili nešto već. Beta pičke se zapošljavaju po teretanama, kladionicama i kafićima, gdje im je osnovni posao da glume da su Alfa pičke. Kruh Beta pičke je kruh sa sedam kora. Jedino što na tržištu imaju za ponuditi je pojava, a ona je drugorazredna i one to znaju. Mala utjeha životu im je flertanje s likovima u prsluk-jaknama i kozjim bradicama koji vise ispred njihovih pultova/šankova.
– Aj idemo odavde, vidiš da se ne može, rekao sam Ćelavom tiho.
– Gle, fakat postoji to pravilo, promumljala je Beta sama za sebe. Kad je pričala usne su joj se lijepile jedna za drugu zbog debelog sloja jeftinog sjajila.
– U kurac, pomislio sam.
San
U maloj, drvenoj svlačionici bili smo ja, Ćelavi i neki deda. Nije ovo bila neka šminkerska teretana. Miris znoja, pišake i kompleksa bio je jak. Deda se skidao za tuširanje. Htio sam, ali nisam mogao odvratiti pogled.
-Ček, ti ćeš u tom trenirat? prekinuo me Ćelavi.
– Da, šta fali? odgovorio sam. Nosio sam havajke jer su mi to bile jedine kratke hlače, zaflekanu majicu od metalike bez rukava i poderane starke iz drugog srednje.
Ćelavi me još jednom odmjerio.
– Ma ništa, jebiga sad, rekao je i stavio ručnik oko vrata -Idemo!
Ušli smo u veliku prostoriju omeđenu zrcalima, osvijetljenu neonskim lampama. Radio je bio glasan. Miris pišake i znoja je ovdje oslabio, ali su se kompleksi još jače čuli. Ćelavi se stao razgibavati, a ja sam sjeo za prvu spravu. Nisam ništa radio, samo sam sjedio.
Neki debeli lik je u kutu trčao na traci. Znojio se i bilo je vidljivo da se muči. Kao neki debeli zamorac koji po kazni mora trčati u onom kotaču. Bilo mi ga je žao. Zamišljao sam ga kako na novogodišnjoj zabavi krišom jede sendviče i u glavi donosi odluku da će od nove godine izgraditi bolju verziju sebe. Zamišljao sam ga kako kupuje tenisice koje danas drugi puta nosi. Sigurno se trudi ne misliti na to kako izgleda okružen bilderima.
Preko puta njega, neka tetka se razvlačila po strunjači. Imala je nekih trideset pet i nije izgledala kao da nešto posebno radi u životu. Imala je umjetne usne i novu opremu. Za nju su postojale dvije opcije. Ili se udala za nekog lika koji čeka da naslijedi tatinu firmu, pa ga sad polujavno prezire i ne da mu pičke, ili je fura neku seks i grad spiku, što u Zagrebu znači da se jebe s vlasnicima ćevabdžinica i kladionica za večeru u nekom restoranu u Teslinoj. Debeli je tu i tam bacio pogleda na njeno dupe izbuljeno na strunjači. Vidim te bucko.
U prostoru je bilo toplo i zagušljivo. Već sam se i navikao na miris znoj. Zrak je bio kao topli tepih. Repetitivna muzika me malo hipnotizirala.
Zatvorio sam oči samo na sekundu.
Pokušaj
– Jel’ ti to spavaš? Čuo sam Ćelavog iznad sebe.
– Ma ne… malo…šta te boli kurac, mumljao sam.
– Daj jebote probaj bar, koji kurac si išo opće?
– Šta šta sam išo? Pa ti si me prisilio! odgovorio sam bijesno.
-Pa kad izgledaš ko’ Jelena Veljača s leukemijom! Daj bar sudjeluj, ljutio se.
Pogledao sam se u odraz. Imao sam crnu čupavu masnu kosu i bio sam bijel sa primjesama žute i zelene i podočnjake u bojama naftne mrlje. Imao sam uska ramena i ispupčene ključne kosti. Ruke i noge su mi bile mršave i slabe, a iako sam generalno bio štapić, imao sam trbušćić. Možda bi mogao i probat. Šta me košta.
Sjeo sam na neku spravu i dva puta digao šipku. Dosada je inače tup osjećaj koji te tiho guši. Ovoga puta nije bilo tako. Osjetio sam iznenadan i oštar napad dosade u glavi i prsima. Ćelavi je preko puta na nekoj spravi puhao ko’ puran..
– Šta sad? pitao sam Ćelavog.
-Kak’ misliš šta sad?
– Pa šta dalje da radim?
– Pa ništa, diži i dalje, odgovorio je rezignirano.
– Pa koliko još?
– Pa još jedno trideset puta ti do četiri puta tjedno, rekao je mirno, kao da govori najnormalniju stvar.
-Ma zajebi to stari, rekao sam s podsmjehom i krenuo prema van.
Jogging
Ćelavi me zaustavio kod trake za trčanje.
-Daj, ajde dosadno je i meni, bar mi društvo pravi, rekao je molećivo. Gledao sam ga koju sekundu i smilovao se.
– Dobro kaj da radim tu sad?
– Pa ajmo bar kardio odradit, rekao je.
– Šta?
– Ma trčanje i to..rekao je. Nisam se mogao sjetiti kad sam zadnji put potrčao.
-Ajde.
Stao sam na traku, stavio slušalice a Ćelavi mi je namjestio program. Traka je polako krenula. Nije ovo tako loše, mislio sam. Ko’ malo jača šetnja. Traka je ubrzavala a ja sam krenuo u kas. To je bilo taman negdje koliko sam mogao.
Ali ubrzala je još.
Ćelavi je uhvatio ozbiljan trk. Ja sam hvatao dah a srce mi se penjalo u grlo. Nije mi trebao onaj kebab.
– Di se ovo gasi jebote, viknuo sam kad sam shvatio da se neću moć izvuć. Ćelavi je imao slušalice i nije me čuo. Mrljao sam po onim tipkama i tražio di se gasi, ali sam ju uspio samo još ubrzat.
– ĆELAVI JEBOTE DI SE GASI!!!, vikao sam al me i dalje nije čuo. Nisam imao gdje. Izračunao sam da bi najlakše bilo da se bacim u lijevo. Tamo nije bilo ničega. Iza mene je bio sobni bicikl a desno Ćelavi.
Prekrstio sam se u sebi i bacio.
Udarac je čuo i Ćelavi. Pritisno je neku tipku i mirno sišao s trake.
– Koji je tebi kurac, pitao me. Ležao sam na podu držeći ruku. Krivo sam se dočekao i osjetio kako nešto puca u lijevom laktu.Probao sam dići ruku ali nisam mogao.
– Niš evo odmaram, rekao sam.
– Šta ćemo sad?
– A niš, na hitnu valjda, rekao sam podižući se jedva.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
