[Dnevnik brucoša] Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
U 22. nastavku brucoškog dnevnika naš je junak nešto zbario i nije se osramotio. Ako ga imalo pratite, vjerojatno ne vjerujete, ali on uporno tvrdi da je tako i nikako drugačije. U svakom slučaju, priča je opet dobra.
I ako ga još niste lajkali na fejsu, onda niste ljudi.
Flickr; Rachel Johnson
– Koji si ti jebeni monstrum, rekao mi je Ćelavi ljutito dok smo šetali Mišku.
– Daj odjebi jebote, odgovorio sam mu ravnodušno.
Ljutio se jer nisam htio ići s njim na rođendan od nekog lika.
– Šta ću ić’ na rođendan od nekog lika kojeg ne znam, nastavio sam jer se durio.
– Ma znaš ga, kak ne znaš, rekao je i objasnio o kom se radi. Sad mi se još manje išlo.
Neki lik s faksa je tu subotu radio rođendan na koji su svi s faksa kao išli. To je bio onaj neki jadni lik koji je valjda po upisnoj listi gledao ‘ko će mu bit’ kolege na faksu pa ih je dodavao na fejs još u sedmom mjesecu. Onak’, ima 1.500 frendova na fejsu i po 4 lajka na statusu. Od kad je počeo faks stalno visi u predvorju i čeka s kim će popričat’. Gleda te dok prilaziš i onda te pozdravi s -Ooo kolega. Ja sam prvi tjedan mislio da je to kao normalno pa sam odradio minimum kurtoazije, a onda sam skužio da je lik fakat teži paćenik i socijalni invalid pa sam ga počeo tretirat’ ‘ko povraćku na stazi.
Mislim, žao mi je, al ja sam darvinist. Bar u tom pogledu. U prirodi ćopavog gnua pojedu hijene. Tak’ bi trebalo bit u u društvu. Obraćaš mi se s ‘kolega’ i pričao bi samnom o Hasanbegoviću? Sori, napravi si stan na maminom tavanu i idi na forum.
Uglavnom, taj je lik radio rođendan. Na fejsu je napravio event i pozvao sve s godine. Prvo su valjda atendale neke butre, pa onda i neki likovi i tak’ se zakotrljalo. Sad je barem virtualno trebalo doć’ masu ljudi. To je zapravo bilo neko prvo druženje tih basic ljudi s faksa. Ćelavi je htio ić’ jer je duboko u sebi i on bar malo bio njihov.
– E aj reci mi bar jednu dobru stvar koja mi se može dogodit’ na tom rođendanu, rekao sam.
– Možda neš’ zbarimo, rekao je Ćelavi.
– A znam, al’ onda bi mi tvoja stara opet srala, odgovorio sam.
– Puši kurac.
Subota
U subotu sam malo ranije otišao šetat’ Mišku jer nisam imao pametnijeg posla.Uzeo sam si pivu na kiosku, sjeo na boće i pustio ju da malo trčakara okolo.
Sjedio sam tamo i pio toplo pivo. Miška je jela neko smeće s poda. Trebao sam joj valjda reći da prestane, al’ sam nekako poštovao autonomiju tog psa. I ona je poštovala moju.
Nisam imao nikakvih planova ni ideja. Bilo je tek oko sedam. Dosada se razlijevala po meni kao da mi je neko razbio jaje na glavi. Mogao sam otići doma, zapaliti pljugu i listati televizijske kanale. Mogao sam se vratiti tu i piti pive sam. Mogao sam otići u birtiju na kvartu i prisluškivati razgovore ubojica i budućih ubojica. Mogao sam se popeti na vrh zgrade i vikati da ću se baciti. Sve mi je to bilo podjednako privlačno.
Nazvao sam Ćelavog.
– Disi? pitao sam.
– Visim ti na sisi, odgovorio je.
– Ovaj ti je najgori do sad, rekao sam.
– Znam. Sori, rekao je iskreno.
– Aj ići ću.
– Too ljubavi moja znao sam da ćeš se predomislit, rekao je veselo.
Sat vremena kasnije čekao me na stanici Božidara Magovca.
– Šta si moram i cugu kupit? pitao sam kad sam skužio da stoji s vrećicom u rukama.
– Pa da. Pa ‘ko će napit’ tolk’o ljudi.
– Jebote koji điber. Niš’ idemo u dućan.
– Ma uz’o sam ja od doma za oboje, rekao je i izvadio litru konjaka iz vrećice.
Rođendan
Rođendan je bio u nekom parkiću iznad Britanca. Ja sam cijelo vrijeme mislio da je kod tog lika doma. Uopće mi nije palo na pamet da je lik domaći i da u sobi vjerojatno još ima postere iz OK-a i Automagazina.
Fakat je bilo pun kurac ljudi. Spojili su dvije klupice, pa su neki tamo sjedili, a neki su stajali u grupicama okolo. Neki su doveli i frendove koji nisu s nama na faksu pa nisam znao sve. Mislim ne bi sve znao ni da su svi samo s faksa.
I ona butra koju sam zbario prije koji mjesec je bila tamo. Stajala je okružena nekim normcore kvočkama i pričala nešto, a one su slušale. Navodno je u međuvremenu prohodala s nekim tipom s doktorskog koji je bio asistent na višim godinama. Bilo mi ga je malo žao.
Mi smo se sjeli na rub klupice i otvorili konjak. Nismo pozdravili slavljenika pa je došao sam da nas kao smjesti il’ nešto. Trudio se kao biti duhovit. Vidjelo se da je strašno ponosan na sebe.
– E jel ima kole, prekinuo sam ga u pola rečenice. Nije bilo kole. Mislim, bilo je kole, ali ne za sve nego si je ekipa sama nosila. Ja nisam htio žicat, a Ćelavi je bio ometen velikom količinom ljudi pa je samo zvjerao okolo. Otvorili smo konjak i pili čistaka, a domaćin je odjebao dalje proživljavat’ noć svog života.
Prvih sat vremena je bilo zapravo dosta dobro. Ja sam malo namirio svoju znatiželju i nisam se osjećao kao smeće koje je ostavljeno samo doma. Ćelavi još nije skupio muda da se ide minglat’ s ljudima pa sam mu ja bio baza. Sjedili smo malo sa strane i pili, što je isto bilo dobro jer nas ni’ko nije puno jebao, a i dugo nisam pio konjak.
Sve je otišlo u kurac kad je neki Tovar počeo svirati gitaru na zahtjev nekih pičaka. Odigrao je to kao – neću, neću, sram me, al ajde evo kad sam već dovuko gitaru preko pola grada da vam meketavim glasom otpjevam nešto od Tomislava Bralića. Ja sam živio u očito lažnom uvjerenju da se ovakve pizdarije događaju samo u igrano-dokumentarnim serijalima o životu jugoslovenske omladine osamdesetih koje režiraju trbušasti likovi crvenih noseva i mlohavih kita.
Oko meketavog Maslinara su se okupile neke butre, predvođene onom koju sam zbario, i lagano njihale bokovima, grickale vrhove plastičih čaša i šaputale lirikse.
Meni je bilo malo zlo, valjda od konjaka, pa sam gledao okolo i tražio di ću se zrigat’. Preko puta je stajala neka butra s crnom ravnom kosom i šiškama. Imala je svijetlu, skoro bijelu put i crveni ruž. Bila je obučena neupadljivo, ali čudno. Malo geto, s natruhama okultnog. Stajala je kraj jedne brbele s faksa i diskretno rugala napetim Đulijanovom vratu.Obje su se smijale.
– Ajmo smotat’, rekao sam Ćelavom, da privučemo malo pažnju na sebe.
Policija
Ćelavi mi je mobitelom posvijetlio klupicu,a ja sam smotao. Guske i gusani su skužili pa su napinjali vratove i gledali prema nama, a kad su se ohrabrili, počeli su i prilaziti. Kao da pitaju cigaretu ili čašu, pa bi ostali.
Skupilo se jedno desetak ljudi. Među njima je bila i ova koju sam već zbario. Gengsta vještica nije prišla. Smotao sam ogromnu pituru jer nas je bilo puno i zapalio prvi, a onda dodao tuftu Ćelavom. iako je bio treći po logičnom redoslijedu.
Ljudi su tuftali k’o da drže otrovni štapić za zapalit’ protiv komaraca. Likovi su pričali kako je dobra vutra. Realno, bila je smeće tufta, al’ im nisam htio kvarit veselje. Ćelavi se uvaljavao u razgovore, a ja sam samo kimao, k’o fol pristojno. Došao je i Duje s gitarom i krenuo svirat Cesaricu. Prekinuo sam ga i tražio da mi da gitaru da mogu smotat’ na njoj. Poslušao me jer sam imao autoritet kao nositelj vutre. Svi su sa kao bili veliki travari sad na faksu.
Ova butra koju sam već bario je pričala sa mnom kao da smo prisni. Ja sam se trudio da ju ignoriram. Kad je Đ došao do nje, povukla je dva-tri kratka, damska dima i pružila mi ga s dva prsta, kao da povučem iz njene ruke.
– Koji kurac radiš, pitao sam.
Mislila je da će taj potez bit’ zavodljiv il senzualan il štajaznam. Razbio sam taj ‘glavna sam si’ oblak, pa je sam’ neš’ nadrkano odgovorila, još se kratko zadržala, otišla pišat’ u grmlje i nije se više vratila.
Sve je to trajalo nekih pola sata, dok neko nije šaptom viknuo ‘murija’.
Stazom su prema nama išla dva policajca. Svi su se usrano počeli ustajati. Iskoristio sam gužvu da okrenem gitaru i ubacim unutra šta je ostalo od tufte. Odložio sam gitaru kraj klupice i pomješao se s ostalima.
Murjaci su došli i glumili da su da su kao opušteni i da su kul s nama. Tražili su nas osobne i svi su imali. Jedan je kolega nekim aparatom pregledavao osobne, a drugi lampom svijetlio okolo.
– Šta je takav tajac – pitao je kolega s lampom – Jel nije tu neki rođendan?
Svi su šutili.
– Pa šta ste se tako stisli? Ajde neki vic ispičajte, da se i mi malo nasmijemo.
– Idu dva policajca…Krenuo je Ćelavi negdje od iza pa se zaustavio. Ja sam se uspio suzdržat’ da se ne puknem smijat’. Kolega se smrknuo prestao glumiti frajera.
Nitko nije imao nikakav dosje pa su nam nakon nekog vremena samo rekli da se pokupimo.
Mrak
Neki su otišli prema gradu, a neki prema doma. Ja i Ćelavi smo otišli gore u šumu dovršit konjak.
Sjedili smo tamo negdje na Tuškacu, na nekom igralištu u brdu i pili u mraku.
– Jel’ imate cigaretu, čuli smo glas iza naše klupe.
Okrenuo sam se i skužio malu vješticu s rođendana.
Rekao sam da imam, a ona je sjela zapalit’ s nama. Ispričala je kako je otpratila đembelu do Jabuke, al’ joj se nije dalo bit tamo sa starim darkerima pa je krenula doma. Brijem da je stala s nama jer ju je bilo strah vraćati se kroz šumu sama. Ćelavi se uznevjerio. Trebalo mu je pet minuta da joj uz priču krene stavljat’ ruku na koljenu. Ona ju je micala kao da miče mrtvog guštera s ceste.
– Vidjela sam te, rekla je i pogledala me u oči. Imala je plave oči.
– Šta si vidjela?
– Vidjela sam kako si stavio travu onom dečku u gitaru.
– I? pitao sam.
– Ništa. Ti si malo smeće jelda, rekla je i nasmijala se. Nije joj to smetalo. Bilo joj je smiješno jer je i kod nje nešto bilo malo pokvareno.
Nagnuo sam se prema Ćelavom da mu pogledom kažem da se gubi, ali nije skužio ništa nego je samo nastavio pijano drljati po njenim rukama. Uzmicala se ali nije odlazila.
Pričali smo neke gluposti i pili, a ja sam čekao da Ćelavi skuži i da se izgubi. To je trajalo neki pola sata dok nisam popizdio. Okrenuo sam se prema Ćelavom.
– E aj dat ću ti pet bani ako odeš odmah, rekao sam. Mala se nasmijala na glas. Nije ništa rekla.
Ćelavi je pogledao prvo mene, pa nju, pa ustao i odšlepesao niz brdo.
Ostali smo sami u mraku.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
