Doselila sam se iz Širokog Brijega u Zagreb, gdje sam upisala novinarstvo na FPZG-u. Budući da volim pisati te da ću jednog dana postati novinarka, odlučila sam zapisati sve što mi se događa kao brucošici. Moje ime je Nera, a ovo je moj dnevnik koji dijelim sa svima vama.
31. siječnja 2013.
Saznala moja stara za Kristininu situaciju jer se valjda vjest po Širokom proširila brzinom munje. Odma je bilo predavanje, to jest monolog moj drage majke cirka 15 minuta da nedo bog da se meni to desi. Nisam baš sve slušala, ali sam tu i tamo pohvatala koju rečenicu: ‘zabij pamet u glavu, ako već radiš one stvari onda bar koristi zaštitu, nemoj pilule jer ćeš se od njih udebljat a i možeš umrat zato bolje kondome, nemoj ti kupovat kondome nego nek to napravi momak’ i tome slično. Moram priznat da nisam znala kako mi stara može toliko pričati bez prestanka.
Odma nakon toga sam se čula s Krstinom koja mi je rekla da su joj staru morali nadrogirat da dođe sebi, a stari joj je samo ponavljo što joj je to tribali i kako nije sposobna ispržiti jaja, a je ostat trudna. Na kraju su se primirili i ispitali Gorana o svoj rodbini do devetog kolina i saznali povjest bolesti cile njegove obitelji. Šta će sad ljudi nego kontat koliko će para potrošit na opremanje svadbe, a poznavajuć njene bit će minimalno pesto svatova.
Uz cilu ovu strku zanemarila sam Krešu i svoje muke pa sam ga navečer pozvala da dođe do mene. Pričali mi tako o Kikinoj sudbini i na to on meni kaže kako je upravo to razlog zbog kojeg on planira čekat sve do braka. Kad se nisam udavila onim makaronima što sam ih u tom trenu jila. Još se ja nasmijem i kontam kako se šprda, a on meni kako on to ozbiljno misli. Mislim se ja oću li mu reć il neću, al nisam izdržala pa sam pukla: ‘Jesi ti bolan normalan? S tim razmišljanjem nećeš baš daleko dogurati a kažu da ti to nije ni zdravo.’
A pri tom sam u sebi proklinjala svoju sudbinu u kojoj mi je očito zapisano da naletim uvik na neke debile. Nisam se tila puno raspravljat jer sam smislila kako mu pomutit planove, al o tom po tom. Moja zadnja je bila: ‘Živi bili pa vidili’.
2. veljače 2013.
Nakon silnog truda i muke uspili su se Žac i Jelena pomirit, tako da ne dobivam cimera. Sva srića jer bi ja osidila da moram uz svoj nered još njegov sklanjat. Je on meni najbolji prijatelj, al to je tako samo zato što se viđamo točno onoliko koliko se možemo podnit. A i moram priznat da bi mi zbog nji dvoje bilo žao jer su mi čak postali malo dragi skupa.
Vjerojatno mi ne bi pošlo za rukom pomirit ih nego smo sinoć svi bili Danielu na rođendanu, pa sam imala priliku iskoristiti ‘omamljenost’ da ih izvrjeđam i zatvorim u sobu dok ne rješe te glupe probleme. Došla nam je policija i umisto da se bar upristojimo kad smo ih ugledali ko dva osuđenika na vratima, još smo ih zagrlili i pozvali da se malo podruže s nama.
Koliko smo bili satrani skoro niko nije primjetio da ti policajci nisu u uniformama pa je Žac u jednom trenu upito: ‘Plavci di vam je ono zbog čega vas zovemo plavcima?’. Na kraju je ispalo da su to likovi koji inače rade u policiji, ali žive u našoj zgradi pa su skontali da bi bilo dobro upoznat najproblematičnije sustanare. Eto sad je i zakon na našoj strani.
Kako je vani padala kiša, a tribalo mi je malo zraka otišla sam sa Krešom malo prošetat uz potok koji je teče pored zgrade. Iako sam očekivala vjerojatno sebe u toj vodi, Krešo je pravio veće osmice od mene pa je nespretno upo u potok. Uopće nisam razmišljala šta je na meni i imam li mobitel i pare u hlačama, samo sam skočila do njega i bućkali smo se u ledenoj i odvratno prljavoj vodi.
Kad smo došli u stan niko više nije bio u stanju ni da upita šta nam se dogodilo, samo nam je Daniel kao ‘odgovorni domaćin’ ponudio tuš koda ja ne živim par metara dalje, al eto ljubaznost je bila na nivou. Već vidim kako ćemo sutra fasovati upalu pluća.
