Dnevnik jedne brucošice: Čak Noris i slomljena ruka
Kako ću jednog dana vjerojatno biti novinarka, počela sam voditi dnevnik u koji zapisujem sve ono što mi se događa u novom okruženju. Do sad sam se toliko navikla na činjenicu kako s vama dijelim najzanimljivije dijelove svog života da više ne mogu zamisliti dan bez piskaranja.
8. studenog 2012.
Sinoćnji izlazak će mi zauvik biti jedna velika rupa u pamćenju. Kristina mi je u zadnji tren prije odlaska na FPZG party javila kako ne može (ne da joj se) ići našta sam ja poludila jer joj je to inače praksa u pet do 12 izmisliti neki glupi razlog zašto negdi neće. Plan je onda bio da idemo Žac i ja, ali se naravno isprid Tvornice pojavio i Ivan iako mu cili dan nisam uzvraćala pozive zbog njegovog bajnog iznenađenja.
Ajd ja odlučila ne praviti scenu, samo mu još jednom zapritila kako mu je to prvi i zadnji put da mi priređuje stvari slične upoznavanju njegovih staraca. Jedna, druga, treća rakija, pokoja piva i svi smo bili pod gasom. Sljedeće što pamtim je vožnja noćnim tramvajem ali nemam pojma ni di smo išli ni kako smo došli na ideju da idemo bilo di iz Tvornice. Vjerojatno je to Kreši palo na pamet jer je on cilo vrime govorio kako mu se ne da biti okružen moronima s faksa.
Na kraju smo završili u nečijem stanu, a ujutro kad sam se probudila prvo šta sam vidila je Ivan kako spava na podu do mene i grli ogromnu plišanu životinju. Pokušavala sam uhvatit ritam i kretati se u smjeru u kojem mi se vrtila soba, al nije mi baš išlo za rukom. Probudila sam Ivana ali Željka nigdi nije bilo. Kako mi se nije javljo na pozive zabrinula sam se jer niko od ljudi koji su spavali u stanu, ispostavilo se Krešinom, nije znao kad smo ga izgubili i di je.
Pogledala sam se u ogledalo i ugledala čelo na kojem je crnim markerom pisalo ‘Čak Noris’, onda su mi objasnili kako smo igrali pogađanja osoba i kako je nestalo papira i zato mi je Marta napisala direktno na čelo. Da napomenem to je onaj crni marker kojeg moraš strugati sa kože da ode. Jedva sam se dovukla do doma, a u tramvaju su me svi čudno gledali s natpisom na čelu. Zvala sam još par puta Žaca, al mu nije bilo ni traga ni glasa pa sam prispavala ostatak dana.
9. studenog 2012.
S razlogom mi se Žac nije javljo cili dan. Gospodin je bio uhićen jer ga je policija srila dok je pokušavo iščupat prometni znak, al bar mi je laknulo jer sam se bojala da mu nešto nije bilo. Kako mu je ovo prvi prekršaj nije imo veći problema, osim što se cili dan s njima natezo i zvao starog u BiH jer se pripo za svoju guzicu.
Naravno da je priča o famoznom uhićenju u rekordnom vrimenu obišla cili Široki pa sam imala višesatni razgovor Skypom sa dragim roditeljima koji su mi držali predavanje o tome kakvo je moje društvo. Nikad im se nije sviđalo ko su mi prijatelji, a ovo je bio vrhunac. Podivljala sam na njih i na kraju odustala od svađe i izdiktirala im Željkov broj i rekla da njega tlače a ne mene. Ipak je on bio uhićen a ne ja. Staroj sam doslovno vidila paru iz ušiju koliko je bila ljuta, nato sam se samo odjavila. Neću ni zamišljat kakav će bit naš sljedeći razgovor.
Popodne smo otišli kod Ivanove frendice Sanje koja nam je odlučila pravit večeru. Dobila sam upozorenje kako ona grozno kuha al da moram sve probati i na sva zvona hvaliti. Pripremila sam se već na nešto neukusno, al ipak nisam znala da će nam servirat meso koje je već bilo u kasnom stadiju karbonizacije, pod izgovorm ‘Malo me pećnica zeza’. Samo sam rekla ‘Malo više od malo’, al me Ivan udario po nozi da ne srljam u propast sa svojim komentarima.
Na putu do doma sam ovakva spretna uspila past na sri ravne i završiti na hitnoj s gipsom na ruci. Srića je jedino što je liva pa sam koliko toliko još sposobna sama sve obavljati. Ivan me tada pratio i prvo se kido od smijenja dok sam ja ležala na podu, ali kad mi je ruka postala plava i trostruko deblja problidio je. A već sam se i pitala kad ću opet nešto slomiti jer padam i zapinjem dnevno nekoliko puta.
