Zovem se Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Upisala sam novinarstvo na FPZG-u, što znači da sam se preselila u Zagreb gdje me čekaju nova uzbuđenja. Volim pisati, a jednog dana ću se valjda baviti novinarstvom, pa sam odlučila pisati dnevnik u kojeg ću zapisivati sve što mi se dogodi kao brucošici.
7. ožujka 2013.
Ne pišem iz Pariza, nisam toliko luda, nego sam još luđa. Uopće nisam otišla zbog toga što sam valjda najveća budala koja postoji na ovoj kugli zemaljskoj. Inače let je bio u 11, što znači da sam se tribala taksijem pribacit do aerodoroma ranije pa popit kavu s Krešom i onda lagano predat prtljagu i odlepršat u oblake.
Osim što sam već platila i kartu i rezuervaciju u hostelu, nisam stigla na let i Krešo je isfrustriran otišo bez mene. Ovaj put nisam ja kriva jer nisam konzumirala ni alkohol ni ikakve druge supstance,nego mi kreten od mobitela nije zazvonio i nisam se probudila na vrime. Kad me Krešo nazvo već je bilo prekasno, al ja sam se svejedno pokupila i došla na Pleso, i lipo taman ugledala avion ako poliće.
Logično da je moj dragi dečko poludio i izdero se na mene ko na zadnjeg debila, al ovaj put stvarno nisam ja kriva. Znam da je teško za povirovati i sigurno mi i nije povirovo, al šta ja tu sad mogu. Umisto da se pokupim i lipo kukam nad svojom sudbinom, kontam ja onako kako imam još para, na aerodromu sam sa koferom i nemam nikakvih obaveza sljedećih nekolko dana.
Gledala sam malo po onim oglasnim zidovima i otišla na šalter kupit u zadnji tren kartu za Bukurešt. Zašto Bukurešt, nemam pojma valjda zato jer mi je najmanje vrimena tribalo do leta. Kako mi se plan u zadnji tren priokreno, mislila sam da je mudar potez netom prije poljetanja nazvat starce i reć im da idem na put, al izostavit dio kako idem sama, čisto da znaju di me tribaju tražit ako se kojim slučajem ne vratim.
Sad još uvik sidim i čekam avion koji kreće za dva sata i mislim se u sebi koliko mi je ovo pametan potez. Kroz glavu su mi prošla sva tri nastavka ‘Hostela’ i činjenica da uopće nemam pojma di ću spavat i kako ću se snać sama samcata u nepoznatom gradu.
Kako cili život donosim krive odluke za koje u početku mislim da su pamete, možda baš sada ovo bude prava stvar jer čak i meni u glavi gori lampica koja mi dokazuje kako nisam normalna. Ma nekad se triba prepustit pa šta bude nek bude. Oće li me koknuti koji Rumunj iz podzemlja il će me prodati u bjelo roblje, nebitno, svakako mi triba malo odmora od svega i da se družim sa sobom, pa evo sad ću to i dobiti.
Hrabrost ili ludost? Nije važno, kupim se jer je vrime da se javim stracima i poletim.
