Dnevnik jedne brucošice: Još mi je samo operacija falila
Ja sam Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Upisala sam novinarstvo u Zagrebu gdje se privikavam na novu sredinu i nove ljude. Budući da ću se jednog dana baviti novinarstvom, odlučila sam pisati dnevnik koji dijelim sa svima vama.
2. prosinca 2012.
Napokon sam skinila gips. Stari moj ne osjećam ruku, ko da više nije moja. Ne bi ja bila ja da nije došlo do nekakvih komplikacija. Kad mi je doktor vidio na šta liči ruka, doslovno se uhvatio za glavu. Kost se nije oporavila kako je tribala a koža je neke čudne i neopisive boje. Koji sam baksuz sljedeće što očekujem je amputacija.
Objasnili su mi kako moraju ponovo lomiti kost, stavit neke šarafe i onda opet gips. Jeeeej, oduševljenju mom nije bilo kraja. Odma su mi dali anesteziju jer se ovo moralo hitno riješiti. Samo sam nazvala Kristinu da bar neko bude u bolnici pored mene ako bilo šta krene kako ne triba. Ali sam joj zabranila da zove moje starce jer će poludit od brige.
Ko malo žrtveno janje idem ja u tu salu, kažu mi broji do 10. Nisam ni došla do 3, a sljedeće čega se sićam je buđenje u bolničkoj sobi, a pored mene pet glava. Onako ošamućena i mutnog vida ugledala sam Kristinu, Žaca, Jelenu, Krešu i Ivana. Jedino što sam tad izustila bilo je otkud ovaj debil tu, našto su se svi nasmijali i rekli mi da trenutno imam pametnijih stvari koje me tribaju brinut.
Sve je prošlo ok, al sam morala bar dva dana još bit u bolnici ako dođe do kakvi komplikacija. Pao mi je mrak na oči al mi je bilo lakše kad sam vidila da su mi donili laptop, knjigu i novine.
Baš kad me malo krene opet panem na dno dna. Ostatak kolokvija mogu zaboravit, a gips me ovaj put čeka preko 2 miseca, jednostavno prekrasno. Njih petero otišlo svojim kućama, a Ivan nije cilo vrime ni rječi progovorio. Ja se pametna digla do wc-a i roknula u nesvit. Onda sam slušala predavanje sestara kako se ne smim dizat nit išta radit na svoju ruku.
3. prosinca 2012.
Nazvala sam starce i sve im rekla šta je bilo, našto su odma sili u auto i u roku od pet sati bili kod mene. Dovoljno mi moje muke a njih dvoje se navilo kao zašto oni postoje nego da brinu o meni i kako mi je ovo prvi i zadnji put da tako nešto bitno krijem od njih.
Pozdravila sam sve i uputila se sa ‘zaštitarima’ u stan. Bar nešto pozitivno u svemu ovome, stari će mi popraviti sve šta sam pokvarila, a stara će kuhat i spremat po stanu. Zamolila sam ih da me ne tlače previše i da komotno mogu za dan-dva nazad u Široki. Moram li napominjat kako su se uvrjedili?
Kako samo debilno izgledam dok jednom tukom tipkam, al to mi je trenutno jedina razbibriga. Mater se ne odvaja od mene, što mi je počelo ić na živce pa sam ih lipo uputila da odu malo šetat po gradu i puste me da dišem.
Čim su prišli prag, spustili su se susjedi koje sam upoznala na tulumu pa smo se zezali na moj račun. Josip se naravno ponudio kako će me on posluživati dok ne stanem na ruke. Njemu je to smišno al ja umrem pri samoj pomisli da sam napola sakata još duži period.
Poslala sam mailove svim profesrima nadajuć se da će mi neko odobrit usmeno odgovaranje kako ne bi bila u velikom zaostatku, našto sam dobila sve negativne odgovore.
Ne želim se ureć al mislim da gore od ovog ne može. Očito se ne smim ničem veselit jer će me uvik nešto dočekat što će me bacit u depreisiju. A bolove koje osjećam rješavam šakom ketonala jer ništa drugo ne pomaže.
Još mi samo fali da se nadrogiram kako bi mi bilo lakše, a nisam daleko ni od te odluke.
