Dnevnik jedne brucošice: Kad se rodiš pod nesretnom zvijezdom
Zovem se Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Ove godine sam upisala novinarstvo u Zagrebu, što znači da sam se našla u novoj sredini te okružena novim ljudima. Zbog toga sam odlučila pisati dnevnik kako bih se uvijek mogla prisjetiti svega što mi se događalo na prvoj godini studija.
24. ožujka 2013.
Koliki debil moraš biti da uspiješ izgubit džeparac koji si tek dobio u ruke? Ako ste se pitali, više ne morate jer ću vam ja reć – Evo ovoliki koliki sam ja. Lipo meni starci kažu dolazi susjed u Zagreb pa da ti ne uplaćujemo pare na račun (jer mi glupa banka uzima proviziju) poslat će mi oni džeparac po njemu.
Neš ti problema, lipo se nađem s njim na Savi, uzmem kovertu i nagulim kući. Tako sam i napravila, zapravo samo ovaj prvi dio da se nađem s njim na Savi, al umisto nazad u stan uputila sam se do Arene da sebi kupim štogod jer ipak će sad Uskrs i idem u Širok pa moram nabacit koju novu krpicu na sebe. Aha, kako da ne!
I tako ja sama zuljala po trgovinama, isprobala a sigurno nekih 15 hlača, majica, haljina, nema čega nisam. Malo mi bilo dosadno pa sam oblačila i ono što ni za živu glavu ne bi obukla inače. I na svu sriću prije nego što sam došla na blagajnju di bi vjerojatno morala platit ceh od par stotina kuna, pogledam u džep od jakne, a kuverti ni traga.
Prvo sam pomahnitalo počela lupati po sebi, otvarati sve džepove koji postoje da nisam možda zaboravila i primistila ih na drugo misto. Ali, neee, nigdi para nema. Osim što mi se zacrnilo isprid očiju u onoj uskoj kabini sam počela plakati! Ko će sad imat herca nazvat starce i reć da sam je neki slučajni sretni prolaznik bogatiji za tri tisuće mojih kuna. Naravno da ta opcija nije dolazila u obzir pa mi je pametnije bilo kontat od koga posudit lovu da preživim tjedan dana i kupit kartu za kući.
26. ožujka 2013.
Nisam tila okolo žicat pare jer sam ipak skontala da imam u planu par stvari koje bi obavila ovaj tjedan i da bi bilo pametnije poslušat prodiku od staraca kako sam neodgovorna, smotana i slično pa da mi na kraju uplate na račun pare.
Prodika je moram priznat trajala nešto duže i nije se odvijala u smjeru u kojem sam ja očekivala. Na kraju kad sam poklopila slušalicu analizirala sam obavljeni razgovor i zaključila kako smo se gubljenja para dotakli svega dvi sekunde, a ostalih 20 minuta je bila priča o tome da bi volili kako me nisu ni napravili i da onda kako je njima teško u životu, koliko su se napatili i da to niko ne cjeni i slično.
Dobro, prigrmila sam i to. E onda sam nakon par sati otišlana bankomat i ugledala brojke koje su mi vratile volju za životom. Ja sam odlučila sebi nabaviti kućnog ljubimca i znam da će to biti kaos kad moji saznaju, a isto tako da se ja brinem o nekome drugom a ne mogu o sebi. Zato sam kontala šta je zabavno, ne prezahtjevno i lako za održavat? Ribe i ptice mi nisu napete pa sam to u startu otpisala.
Otišla sam u pet shop i kupila bucmastog bjelog hrčka. Iskreno izgleda malo ko napušen jer ima crvene oči, al je skroz fora. Nakon toga sam se pokupila opet u Arenu da vidim jel mi se prodalo ono šta sam zapikirala onog nesretnog dana.
28. ožujka 2013.
Tek sam dva dana imala hrčka Sanadera i već sam skontala da se nekako čudno ponaša. Samo da napomenem, pojma nemam jel muško il žensko, al sam tila imat ljubimca Sanadera pa ga je eto zapalo to ime kojeg god spola bio.
Problem je u tome što Sanader neće trčkarat po kotaču,zapravo neće uopće da se miče. Tu i tamo okrene glavu na drugu stranu i samo bulji u prazno. Ne znam šta da napravim, probala sam ga gnjavit, prošetat po gradu, čak sam ga odvela i na kavu sa Žacom al on nije tio proviriti iz mog džepa.
Sad ne znam šta da radim jer nigdi na internetu ne piše kako izbaciti hrčka iz depresije. Čak se mislim da ga odnesem veterinaru da ga možda nisam krivo hranila pa da je u mukama, al nisam valjda takvu štetu mogla napravit u samo dva dana.
