Dnevnik jedne brucošice: Kako me Sljeme skoro ubilo
Već sam neko vrijeme u Zagrebu. Kao što znate tu studiram novinarstvo, a inače sam iz Širokog Brijega. Moje je ime Nera i ovo je moj dnevnik kroz koji možete sa mnom proživljavati moje studentske dane.
24. listopada 2012.
Kako sam se posvađala s profesoricom iz engleskog. Žena nije normalna. Osim što paradira po faksu s električnom cigarom valjda je isfrustrirana jer ima 50 i kusur godina i nema socijalnog života pa da sebi oduška na našim predavanjima. Žena ne zna pričat engleski a kad mi kaže ujutro u osam sati ‘Hellllooooooooo’ svaka dlaka na glavi mi se digne.
Kažem ja njoj da je bezveze što držimo prezentacije o bilo čemu, nego da bi se tribali držati nečeg što je bar malo povezano s novinarstvom. Jer smo danas slušali o vegetarijancima i kako nije uredu jesti koke. Šize sam dobila. Kad već moram tu sidit bio bi red da slušam nešto šta ima smisla.
Kad je ona podivljala na mene kako sam bezobrazna i drska, a stvarno sam se trudila i najlipšim tonom joj to predložila. Na kraju sam je upitala jel joj to ikad iko prije reko a ona me samo prostrelila onim mutavim očima i ja sam skontala kako mi je bolje više ne dolazit na njena predavanja jer i bez toga mogu na ispit, samo ne mogu kolokvirati pa sam drage volje napustila dvoranu.
Baš me zanima kako će izgledat moje usmeno odgovaranje. Sigurno će kopati neka žnj pitanja samo da mi snizi ocjenu iako sam uvjerena da je moj engleski daleko bolji od njenog.
Sve u svemu bit će ovo zanimljiva godina. Znam da sam tribala držat jezik za zubima, al žena je stavrno čudakinja. Skontala sam kako mi je pametno držat se predmeta koji su zanimljivi i drže ih normalni profesori. A isto sam zaključila kako su mi politološki predmeti draži od novinarski.
Ko zna možda se pribacim na diplomski kod njih al imam još vrimena o tom razmišljati.
27. listopada 2012.
Moram priznat da mi veselje oko tjelesnog na faksu munjevito brzo popustilo. Nije mi se dalo gurati sa nekoliko desetaka studentica oko teretane ili aerobika pa ja pametna odlučila subotom ić na Sljeme. Pomislila da će bit zanimljivo. Došli mi isprid tunela i krenuli se penjati, a ja sve mislila neće biti nikakav problem.
U jednom trenu sam problidila i skontala kako sam se debelo zeznila. Mogla sam se lipo istezati dva puta tjedno a ovako ću dušu ispuštati sljedeći nekoliko subota. Par puta sam sebi rekla ‘Bože baci ciglu i budi precizan’. Matej se ozbiljno bio zabrino za mene i govorio mi da izgledam ko vampir, čak mi je i profesor par puta prišo i pito jesam dobro našto sam ga samo blido pogledala i valjda je skonto da mi nije do njegove brige pa se više nije pojavio.
Došli mi do Puntijarke di sam bila oduševljena pogledom cilog Zagreba, ali nisam imala snage to pokazati. Sila sam, zapalila jednu i popila pet bočica vode. Dobila sam pečat i osjetila muku kako ću to proživljavati još točno 11 puta ove godine.
Grah koji smo gore naručili bio je vrhunski i onda mi je bilo malo bolje. Sad triba nazad i kad smo došli na stanicu nismo mogli svi stati u mali bus, a sljedeći je bio tek za sat vrimena. Onda se pametna Petrina glava sitila kako bi bilo najbolje da se pješke spustimo. U tom sam trenu doslovno molila da me neko zakotrlja nazad do tunela.
Došla sam u dom mrtva, ne pretjerujem jer sam se samo otuširala i zaspala ko zaklana. Probudila sam se oko šest s namjerom da malo dođem sebi jer tribam večeras ić vanka s Ivanom i ostatkom ekipe. Da budem iskrena jedva sam hodala i ne znam kako ću izać. Vjerojatno ću zaspati za stolom. Ne tribam napominjati kako sam Sljeme bezbroj puta poslala u neku stvar i sad se još uvik mislim jesam li u stanju preživit noć il nisam.
Zaključila sam kako mi nije određeno bit planinar i kako bi možda mogla nešto skemijat i otić do doktorice da mi da potvrdu za neku bolest kako bi se izvukla iz ovoga u šta sam se uvalila.
