Dnevnik jedne brucošice: Moji studentski dani su završili
Već sam neko vrijeme u Zagrebu. Kao što znate tu studiram novinarstvo, a inače sam iz Širokog Brijega. Moje je ime Nera i ovo je moj dnevnik kroz koji možete sa mnom proživljavati moje studentske dane.
20. lipnja 2013.
Skoro je kraj šestog miseca, a meni je indeks poluprazan. Što je najgore dragi roditelji su najavili posjetu što znači i detaljnu analizu mog dosadašnjeg studiranja. Mislim da mi se loše piše pa se već danima pripremam šta reći, kako se opravdati i zašto se nalazim do grla u lažima jer sam im rekla da mi je ostao jedan ispit do čiste godine.
Nisam se baš proslavila ali sam se vodila onom da student nije student ako bar jednom nije ponavljao godinu. Šta ima veze što bi ja baš ponovila ovu prvu. Tolerancija mojih staraca je nekim čudom nestala i izgubio joj se svaki trag. Mater je uzevši moj indeks u ruke opalila plakati, a otac je glumeći ponovo čvrstu ruku u kući naredio da se pakiram jer me vraća kući.
U istoj sekundi je smislio plan kako će priko svog nekog prijatelja mene zaposliti u trgovini di ću za niti 500 maraka svaki dan, tegliti robu i raditi smjene po 12 sati. Znam da sam sama kriva, ali se neću pomiriti s tim. Zamolila sam ga da mi da priliku jer imam još rokova pa i u devetom misecu. Nije tio uopće pričati samnom, samo mi je reko da ga pristanem raditi volom i da zna kako od mene nikad neće izaći solidan student.
Sva sreća pa mi je dozvolio da ostane dan više i pozdravim se s prijateljima i Krešom. Plan je bio da se oni navečer upute za Široki, a da ću ja busom krenuti nazad sutra navečer nakon što sve obavim što trebam.
Mislim da sam čim su sili u auto skupila svu hrabrost ovog svita i odlučila prkositi starcima. Došla sam do Kreše u stan, ispričala mu šta se događa i predložila mu da ode negdi daleko samnom. Naravno samo me blido pogledao i reko mi da je znao kako nisam normalna, ali ne toliko. Iz priloženog sam skontala kako ništa od zajedničkog romantičnog bijega pa sam se košto sam i rekla starcima pozdravila sa svojim novim bivšim dečkom.
Žac i Jelena su se raspalakali kad sam im objasnila šta planiram napraviti, a Kike je poludila jer mora tražiti novu kumu za vjenčanje (jadna nema prijateljica izuzevši mene pa znam da joj je to teško palo).
Umisto da kupim kartu za kući, skontala sam kako nema druge nego otići svojim putem i živiti život kakav meni odgovara. Od studiranja očito ništa, a ruku na srce ne virujem da bi bila neki novinar. Zbog toga sam ugasila mobite, sila na bus za Budimpeštu i odlučila životariti. Snalažljiva sam pa ko zna možda ipak na kraju ispadne nešto od mene, ali kasnije. Sad mi je cilj živiti na rubu i zabavljati se dok mogu. Di ću spavati – nemam pojam, al ako išta za poso se uvik mogu snaći pa ni krov nad glavom ne bi tribo biti problem. Starcima ću se javiti kad dođem tamo sa govornice čisto da ih obavjestim kako sam živa i da se ne brinu za mene.
