Dnevnik jedne brucošice: ‘Možda me izbace iz doma’
Zovem se Nera i pišem dnevnik koji sam odlučila podijeliti s vama. Shvatila sam kako svi stariji studenti žale za danima dok su bili brucoši pa sam, nakon upisa na novinarstva, odlučila zabilježiti sve prilike i neprilike u najuzbudljivijem periodu života.
11. studenog 2012.
Gips mi je tek dva dana na ruci, a već sam na rubu živaca. Ne mogu se normalno tuširati, šminkati a jedva se i oblačim. Kad su mi starci čuli da sam se polomila uopće nisu spomenuli moj zadnji prekid telefonskog razgovora. Kako mi je majka hipersenzibilna počela je plakati i jaukati ‘Jadno moje dite, kako li će ti sad biti teško’. Njoj se naprosto ne može objasniti kako nema razloga plakati i dramatizrati budući da opali sa suzama čim mene glava malo jače zaboli.
Cimerica je otišla par dana noćiti kod momka pa sam imala cilu sobu za sebe. Što je bilo za očekivat odma sam naručila Ivana, Žaca, Krešu, Kristinu, Sanju i svima rekla da zovu još koga oće. U tri metra četvorna našlo nas se na kraju 10-ak. Kako sam ja bila ozljeđena svi su pazili na mene, tipa ‘Nemoj ti otvarati bocu, nemoj ti liti u čašu – mi ćemo’. Moram priznat da mi se ovo tetošenje sviđalo.
Kristina je sjedila na prozoru, kad ju je Žac iz šprdnje gurno pa su razbili prozor. Prošla je već bila ponoć i nisam mogla nikome u upravi to prijaviti pa sam se pomirila sa činjenicom kako ću se tu večer smrznuti dok budem spavala. Uz svu strku oko prozora i provjere jel Kristina u jednom komadu, potpuno sam zanemarila činjenicu kako je moj mobitel odletio na pod zajedno s komadima stakla.
Ivan i ja smo brzo izletili dole i skupljali komadi po komadić pa smo na kraju zaključili kako nema smisla igrati se puzzli s mobitelom. Pomirila sam se s činjenicom da sam upravo ostala bez novog mobitela.
12. studenog 2012.
Ako ste se ikad pitali koliko ljudi može prespavati u sobici na Savi, odgovor je devet. Kristina je jedina zapela otići u svoj stan, a nisam je ni previše zadržavala jer je cilu večer samo, razbivši moj mobitel, tipkala na svoj.
Ujutro sam se probudila prva jer sam morala na faks, a svaka kost u tijelu me bolila. Ne zato što sam nešto fizički radila nego što sam spavala na petini svog ogromnog kreveta. Razbili smo prozor pa niko nije tio spavat na podu onda smo se rasporedili na moj i Jelenin krevet. Na mom smo spavali Žac, Sanja, Ivan, Krešo i ja, a na drugom frend i tri frendice koje je dovela Sanja.
Vjerojatno će mi ovo biti najžalija situacija koju nisam uslikala. Poredali smo se ko sardine, svako je svakog par puta udario dok se pokušavo udobnije namistit, al nikom nije pošlo za rukom. Ostavila sam im poruku da mi jave kad odu i kod koga je ključ od sobe.
Došla sam na faks i skroz zaboravila kako sam se bila prijavila za prezentaciju iz Uvoda u novinarstvo. Što je još crnje samnom u paru je bio Krešo koji je još uvik spavo na mom krevetu. Kad me profesorica prozvala da održim prezentaciju jedino šta mi je palo na pamet bilo je iskoristiti gips. Objasnila sam joj kako smo kolega s kojim sam u paru i ja imali prometnu te da je on još na hitnoj a ja samo slomila ruku.
Profesorica onako sva smušena je sve povirovala pa sam se izvukla. Tad sam vidila Ivanovu poruku na kantici od stare nokije kako mi je u sobu došla inspekcija i da su ih sve izbacili iz sobe i kako se ja moram popodne pojaviti u upravi. Odlično, nisu mogli nać bolji tajming za provjeru čistoće.
Možda me izbace iz doma, a ako ne onda ću bar nekoliko tisuća kuna morat iskesat za novi prozor. Javila sam Jeleni za incident da se cura ne šokira kad uđe u sobu, a ona mi objasnila kako se ničeg ne tribam bojat i da će ona sve srediti s upravom jer je već imala slično iskustvo. Šta da kažem imam zlatnu cimericu koja svojim pravnim vokabularom uspije sve smotati oko prsta. U tom trenu mi je prošla kroz glavu prva cimerica Anita koja bi potegla sve veze samo da me izbace iz doma.
