Još uvijek sam studentica u Zagrebu i ne odustajem od svog sna da postanem novinarka. Isto tako ne odustajem od pisanja dnevnika kojem kao najboljem prijatelju otkrivam sve što mi se događa u velikom gradu.
4. studenog 2012.
Stigla sam u Zagreb i ne sviđa mi se ovaj povratak u realnost. Ko bi reko da mi se neće dat vraćat nazad. Ivan je jedva dočeko da mu se javim i otišli smo na kavu kad mi je konačno prizno kako bi volio bit samnom po cile dane i ne odvajat se od mene. Ne tribam napominjat kako sam mislila da će mi srce iskočit. Sad mogu nazvat starog i reć mu kako mu se želja ispunila i da se ne triba bojat kako će mu ćer ostat usidilica.
Proveli smo skupa četri nezaboravna sata i onda sam samo zamišljala kako se bacam na svoj krevetić i tonem u duboki san. Prije sam otišla na stranicu faksa i skontala da cili tjedan nemam predavanja jer se slavi 50 godina. ‘Bravo Nera, svaka čast’ rekla sam naglas dok mi se Jelena smijala kako sam odlično infomirana. Mogla sam bit kod kuće još tjedan dana da sam bar jednom provjerila stranicu.
Al u svakom zlu neko dobro, bar sam sad načisto s Ivanom, a i očekujem od sride najbolji provod do sad u Zagrebu jer će cili faks bit u Tvornici.
6. studenog 2012.
Ujutro mi se dogodilo nešto što nikako nisam mogla zamisliti. Čujem ja neku buku u sobi, otvorim oči a ispred mene neka cura i kopa po mom ormaru. Prvo sam mislila da sanjam, al sam onda vrisnila i upitala je šta radi. Ona me zbunjeno pogledala, a vidila sam joj po očima da je pjana il napušena, otvorila vrata i skontala kako je u krivoj sobi. Samo se pokupila, zalupila vratima a ja sam odlučila pazit na to da vrata uvik budu zaključana.
Jelena je spavala ko zaklana i ništa od tog nije ni vidila ni čula. Malo opreza nije na odmet, mogo mi je tako bilo ko uletit u sobu i ukrast bilo šta. Kad sam krenila s Ivanom na kavu srila sam tu istu curu, koja živi dvi sobe od mene, pa mi je objasnila kako je bila mrtva od alkohola i da je ‘zabrijala da traži pidžamu u svom ormaru’. Ima nas svakakvih očito.
7. studenog 2012.
Morala sam do faksa da uzmem ulaznice za večerašnji FPZG party. Odlučila sam povest Željka, Kristinu i Ivana da upoznaju moje s faksa, a svakako nemaju nikakvih planova za večeras pa se činilo ko odlična ideja.
Pozvo me Ivan kod sebe kući kao ima jedno iznenađenje za mene. Došla sam s grčem u želuc jer sam osoba koja ne voli iznenađenja. Kad je otvorio vrata mene zamalo šlag strefio. Odlučio me upoznat sa starcima. Da sam imala nož u tom trenu u ruci sigurno bi ga ubila. Oblio me hladan znoj i koda idem na smrtnu presudu tresem se i pružam ruku Anti i Jasni.
Pričali smo o nemam pojma čemu jer sam samo razmišljala kako će mi Ivan za ovo platiti. Prošlo je pola sata a meni se činilo ko vječnost i rekla ja njima kako moram ić jer imam obaveza. Ivan me odpratio isprid zgrade. Tad sam toliko zjačila da sam se i sama sebe pripala. Najviše me živciralo to što se on samo smijo. Uopće ga nisam pozdravila samo sam mu rekla da mi se ne javlja dok se ne ohladim i budem u stanju normalno pričat.
Iskreno ne znam oću ga vodit večeras jer mi je toliko digo tlak da sam mislila kako ću eksplodirat. Pa ko normalan upoznaje starce sa curom koju zna svega misec dana i službeno je s njom u vezi dva dana?? Znala sam da mu nešto fali, niko ne može bit savršen.
