Dnevnik jedne brucošice: Nikad više se neću voziti taksijem
Nakon 18 godina napustila sam Široki Brijeg i došla živjeti u Zagreb. Tu sam upisala studij novinarstva, upoznala nove ljude te se našla u brojnim, meni do sad nepoznatim, situacijama. Moje ime je Nera i odlučila sam pisati dnevnik o svemu što me snašlo kao brucošici u novom gradu.
21. veljače 2013.
Odlučim ja nazvati taksi jer mi se niej dalo kružiti do Dubrave di sam tribala otić na razgovor za poso. Nije to nešto ozbiljno, nego obično lipljenje deklaracija, a ne bi da sam sposobna za bilo šta ozbiljnije. Kako nisam tila kasniti nazvala sam dosta ranije taksi, jer kontam bolje doć i čekat nego zakasnit pa da pomisle kako sam neodgovorna. To će skontat kad me upoznaju, al ne valja ovako odma na pravu.
U roku od par minuta stvorilo se vozilo isprid moje zgrade i ulazim ja na prvo sjedali i govorim adresu. Vozač ima neki 25 godina i počeo buljit u mene ko tele u šarena vrata. Već sam mislila provjerit u retrovizor jel imam išta na faci kad sam skontala da on nema pojma di triba ić.
Navigaciju naravno nema, pa je izvuko neku kartu od dva metra i konta on, konta da bi na kraju zgužvo kartu i reko: ‘Ne brinite vi ništa, već ću ja nabasati na odredište!’. ‘Blago meni’, rekla sam naglas i počela zujati kroz prozor. Brat bratu tribalo bi mi tramvajem do tamo neki 45 minuta, što znači da bi autom tribala bar malo prije doć, al ne. Mutavi vozač je lipo malo vozio, pa malo stajao sastrane da provjeri jel ide dobrim putem i tako svakih 500 metara.
Već su mi bili živci na hiljadu gradi, a kad smo već bili u Dubravi pomislila sam ajd eto me. Nisam mogla virovat da sam uspila zakasnit na razgovor. Vozač je došo do ulice, al broj potrefit nema boga. Ja mislim da je jednu zgradu okružio deset puta. Kad mi je puko film izderala sam se da stane tu i da ću ja sama nać kućni broj.
Kad sam krenila platiti lipo momak reče 140 kuna, a meni se zanebesalo. ‘Di bolan toliko, nisam ja kriva što si ti nesposoban pa si sve što se moglo okružiti ti i okružio’ rekla sam mu vidno nanervirana. On mi se samo blago nasmijo i reko da nemam sriće jer sam baš na njega potrefila. Šta ću sad, već kasnim pa nemam vrimena da zjačim na debila pa sam otkinila od srca tih 140 kuna i rekla mu dabogda ti bile zadnje u životu. Nisam to doslovno mislila, nego je ljutnja progovarala kroz mene.
Kasnila sam pola sata i lik s kojim sam se dogovorila više nije bio u u redu. Krasno, izgubila sam živce, vrime i priliku sa skupim koju kunu više. Pozelenila sam od muke. Tad sam sama sebi obećala da više nikad ne zovem taksi.
23. veljače 2013.
Jučer mi je došo Krešo s prijedlogom da bi mogli on i ja na neko putovanje kad zavši semestar. Budući da je on riješio ispita koliko i ja, uopće mi nije jasno zašto šta god planiramo, govorimo iza rokova kad od rokova nismo vidili ni R!
Volila bi otić s njim negdi, al pod broj jedan starcima ne mogu reć jer su sad u onoj fazi da se ne slažu ni s kojim mojim planom ili prjedlogom, a da im ne kažem i odem, koji sam baksuz sigurno bi mi se nešto dogodilo. Odlučila sam se za drugu opciju, jer Krešo ima u planu Pariz, a to naprosto nemam srca odbiti.
Sad je samo pitanje kako zbaviti pare u tako kratkom periodu i onda mi je pala fiks ideja da malo nazovem babe i didove, kažem par lipih rječi, upitam kako zdravlje, potvrđujem sve šta kažu i onda će sigurno štogod leć na moj račun. Vridi probat, možda se isplati.
Kasnije me nazvo gazda da mi se ispriča na burnoj reakciji za izgoreni tephi pa smo vodili patetičan razgovor neki 15-ak minuta dok mu nisam rekla kako žurim na ispit pa da moram poklopiti. Ja koda svićom tražim morone oko sebe.
