Dnevnik jedne brucošice: Pakleno krštenje u Zagrebu
Kako sam upala na fakultet Zagrebu i uskoro napuštam Široki Brijeg odlučila sam prvi put u životu pisati dnevnik. S obzirom da ću biti novinarka svoje zapise dajem vama na milost i nemilost.
www.formspring.me
3. listopada 2012.
Jeeeej došlo je i to jutro kad krećem na put za Zagreb. Nisam mislila da ću plakati jer mi je Širokog preko neke stvari ali se nisam mogla zaustaviti. Revala sam sigurno nekih pola sata bez prestanka. Starci su se dobro držali, ali se sekica raskrivila više od mene.
Sila sam u bus i čekala kad će mi želudac izletiti kroz usta kako sam se sinoć sašila na oproštajki s ekipom koju ostavljam. Sjedalo do mene bilo je prazno i već sam se planirala ispružiti koliko sam duga i široka, kad ulazi vidno pijan dedek i sjeda pored mene. Da je bar znao kako postoji mogućnost da ću se izrigati po njemu sigurno bi produžio dalje. Stavila sam slušalice i uz ritmove Zabranjenog pušenja zapala ko klada.
Probudim se na sekundu jer me zovu starci da vide di sam. ‘Nemam pojma’ jedva sam promrmljala i nastavila spavati.
Sljedeći put kad sam uspila odvojiti kapke već sam bila na autobusnom kolodvoru. Vučem ja onaj kofer a vuče i on mene. I tako se ja borim s njim i pitam okolo ljude kako doći do doma na Savi. ‘Samo sjedni u peticu i izađi na stanici Studentski dom Stjepan Radić’ – reče mi neka žena.
Tako i bi, ja sila u peticu i slušam stanice kako ne bi promašila dom. Vozim se neki 20ak minuta kad mi reče vozač ‘Djevojko oćeš ti izaći’. A ja ko zadnje siroče govorim kako nisam čula ni vidila stanicu di trebam izać. Lik mi se opali smijati u facu i objasni mi kako sam otišla u krivom smjeru i da sam na maksimiru.
Ma nema veze malo sam razgledala grad. I nakon duplog puta stignem ja na pravo mjesto, jedva se snađem do trećeg paviljona i ulazim u famozni dom.
Čim sam ušla i popela se na treći kat zamalo sam se onesvistila. Il sam u vojsci il u ludari. Zar ću se kupati i pišati na istom mistu di i cili kat????? Ajme majko di dođe. Ali sam rekla ako mogu drugi ma mogu i ja. Napravi još par umornih koraka i s podočnjacima do poda otvaram vrata sobe. I eto ti me opet u šoku. Ovaj put me oblio ladan znoj. Soba je veličine mog kupatila u kući. Jedan dio bjel ko smrt a drugi polipljen sličicama i posterima.
Odma ja prođem pogledom po njenim stvarima i skontam kako se zove Anita iz neke Pregrade – nemam pojam di je to al idemo dalje. Studira pravo i index joj je pun neki čudni pečata i poništavanja, prebacivanja i svačeg nečega.
Premo onom što sam škicnula pretpostavila sam kako baš nema neki glazbeni ukus i kako voli Vampirske dnevnike. ‘Ma zakon klat ćemo se oko toga ko je zgodniji Stefan ili Damon‘ pomisla sam.
Da prigledam cilu sobetinu trebalo mi je punih deset sekundi a ormar me oduševio. Ne znam oće li mi stati samo cipele koje sam donila. Već sam u glavi imala sliku kako ću ja to sve skockat i sredit da liči na nešto.
Čujem ključ u bravi i ulazi mi cimerica i jedva reče ‘bok ja sam Anita’. Sida na krevet, uze neku knjižicu, prikrsti se i krenu moliti. Suzdržala sam se jedva da se ne opalim smijati i pustila sat vrimena da izmoli. Pa sam iz nje strpljivo počela izvlačiti riječ po riječ. Osim što je malo pričala i ono što je rekla jedva sam razumila i skontala sam kako je ta Pregrada negdi u zagorju. Odlično! Kud ovu kombinaciju spojiše majko moja.
Iz njeni par rečenica sam saznala kako joj se život svodi na štrebanje da ne puši, ne voli tulume i nije baš osoba za druženje jer je tu već misec dana i ne zna nikog na katu.
Dosta za danas rekla sam i zaspala dok je iz Roka treštila muzika.
4. listopada 2012.
Dragi dnevniče ono što sam ja sinoć doživila ne do bog nikome. Anitica draga hrče i priča u snu da mi je sinoć nekoliko puta srce sigurno stalo na par sekundi. Ovi žalosni prozori su se tresli a ja sam čas plakala čas proklinjala sve koji su mi rekli da je u domu zakon živiti.
Onako odmorna se ja probudila i rekla joj kako mi je skratila život za par godina a ona mi samo uputila neki blago teleći pogled. ‘Bem ti sve morat ću nešto drugo smisliti jer joj razgovor nije jača strana. ‘Možda da se čujemo mailom’ pomislila sam. Ma ko zna zna li ona šta je to jer nema ni laptopa u sobi.
Idem se tuširat pa tražiti di mi je faks da se ne izgubim u ponediljak kad mi počinju predavanja. Koda mi nije bilo dosta iznenađenja, uđem ja u taj tuš i skontam kako prvo moram pokupiti nečije dlake pa dezinficirati sve oko sebe. Zamalo se ispovraća i otuširam se ja tako u depresiji cila, uđem u sobu a Anita mi priopći kako mi je zaboravila reć da u sobi ne smim pušit jer ona ne želi umrat zbog mene.
Da sam u tom trenu imala pištoj propucala bi se po sri čela. ‘Na krivu si curu naletila. Ja imam društva za razliku od nekih ja pušim ja spavam ja ovo ja on…’ ne znam šta sam joj još nabrojala. Samo znam da sam joj rekla kako nekako (ne zanima me kako) riješiti to svoje manito hrkanje. Spremila se u rekordnom vremenu samo da nisam u njenoj blizini i otišla na stanicu.
Na mob sam skinila kartu tramvajskih linija i iz prve došla do šubićeve stanice i malo se pogubila pa sam upitala jedno desetak ljudi da mi kažu di je novinarstvo al mi niko nije točno reko. Kružim ja oko neke bjele velike zgrade i napokon me neki momak uputi na pravi put.
Kristina me je upisivala pa nisam imala pojma kako je to zapravo stambena zgrada pretvorena u faks. ‘Šta mi se još treba dogoditi da me dotuče do kraja?’ rekla sam i ošla na trg popit kavu s Kristinom i Željkom kako bi došla sebi.
Smijali smo se mojoj muci i kukanju pa je Željko reko kako se večeras moramo opiti da mi se smire doživljaji.
Hvala svim svecima nije bilo onog endem kad sam došla u sobu. Sigurno negdi tuli sama jer sumnjam kako ima skim izaći vani. Idem se spremati pa se opiti u Krivom putu kako bi malo došla sebi.
