Nakon 18 godina napustila sam Široki Brijeg i došla živjeti u Zagreb. Tu sam upisala studij novinarstva, upoznala nove ljude te se našla u brojnim, meni do sad nepoznatim, situacijama. Moje ime je Nera i odlučila sam pisati dnevnik o svemu što me snašlo kao brucošici u novom gradu.
26. veljače 2013.
Uopće se nisam sitila da ovaj misec traje kraće i da će mi lova doletit ranije u ruke pa će to ujedno bit i moj prvi misec u Zagrebu a da nisam gladna zadnji nekolko dana prije džeparca. Inače već nakon dva tjedna od kad mi starci uplate na račun pare idem samo rižu i makarone, jer mi prisuši izvor.
Zadnji par dana, a zna se desit da je rječ o cilom zadnjem tjednu pred novi džeparac, nema se više ni za taj luksuz pa jedan kruh jidem po tri dana. Eto tako da i nije čudno što kad god dođem u Široki baba kuka kako sam sva ispinila i da mi kosti iskaču. Šta ću kad ne znam s parama raspolagat, bolje bi bilo da mi šalju u dva djela jer bi valjda tada bolje rasporedila.
Kad sam već kod para, plan o nenadnom iznosu na računu nije upalio. Nazvala sam i obe babe i oba dida, pričala o njihovoj kostobolji, slušala o hemeroidima i ostalim mnogobrojnim bolešćinama koje su eto baš na njih nagrnile i ništa. Uzalud potrošenih sat vrimena mog života.
Pariz još uvik visi nad glavom, al sad stvarno ne znam kako ću i di namaknit dovoljno za kartu, smještaj i uopće boravak tamo, iako bi imala hrabrosti otići i sa samo plaćenom kartom pa bi spavala i na ulici samo da izbliza vidim ono o čemu maštam dok gledam filmove.
28. veljače 2013.
Povlačim sve napisano od neki dan kako ovaj misec neću ostat bez para. Zadnji 400 kuna sinoć sam ostavila u Vespi. Dogovorili se Krešo i ja da idemo samo na pivu, al normalno da se nije popila samo jedna i zapravo uopće nismo pili pivu. Srili mi tamo neke njegove frendove iz srednje i udri jednu, drugu, treći i vidim ja odnio vrag šalu, s bankomata dignem do zadnje lipe.
Otamo nas je konobarica doslovno izbacila jer je jedva čekala napravit obračun i otić kući. Nama se još nije dalo kući pa smo divljali po Zrinjevcu kad sam ja tila priskočit klupu, slučajno sam zakačila Krešinog frenda i slomila mu nos. Od silne krvi i panike nemam pojma ko je bio normalan pa nas natro da idemo na hitnu u onakvom stanju.
Kako mi ga je bilo žao i niko nije imo ni pribijene osim mene, onda sam platila i ljekove i sve šta mu je tribalo. Sad priokrićem cili stan, lupam po kauču, jastucima, izmičem vitrine samo da nađam koju kunu kako bi kupila kutiju cigara i vrećicu riže.
Skupila sam onih od 10 i 20 lipa doboga i taman imam 17 kuna koliko mi triba za kutiju. Dalje nema i nema ništa, a volila bi nešto i pojist jer ću se srušiti. Sad sam u dilemi da kupim cigare ili hranu! Ma ajd neš ti idem do kioska po cigare.
Navečer mi je već opasno počelo kruliti u stomaku pa sam zvala Žaca, Jelenu, Krešu i sve redom da mi posude bar 10 kuna da odem do menze. Zanimljivo niko nema ništa, al je Krešo reko otić kod stare na večeru i donit nam svima da jidemo.
Okupili se svi kod mene u stanu i ko ozeblo sunce čekamo zvono jer smo na izmaku snaga. Stigo Krešo sa zdjelama punim hrane, al je prikuko kako je moro ić staroj samo zbog nas, budući da nisu u najboljem odnosu i da se svaki put svađaju ko pas i mačka. Biće da je to zato što mu je stara bez razloga napucala starog i odlučila se odselit sama u svoj stan, bez ikakvog objašnjenja. O tom puno ne priča pa ja i ne pitam, al eto žrtvovo se za nas siročad.
