Dnevnik jedne brucošice: Prekid, depresija pa bijeg
Imam 18 godina i zovem se Nera. Po prvi put sam se našla ovako daleko od kuće, u potpuno novoj i nepoznatoj sredini. U Širokom Brijegu sam ostavila roditelje i mlađu sestru te upisala fakultet kako bi jednog dana postala novinarka. Pisanje mi je velika strast pa sam u svoj dnevnik odlučila zapisati sve zgode i nezgode koje ću doživjeti u Zagrebu.
19. studenog 2012.
Koja je to kardinalna greška bila, otić spavat kod Ivana. Otkad je njegov stari vidio mene kako izlazim iz stana stalno govori kako bi tribala doć na večeru kod njih jer sam jadna u domu i nemam priliku jist sve šta mi na pamet padne. Nije to najveći problem, šta čovik je pristojan, nego to što se Ivanu ta ideja sviđa.
Ne znam kako da mu kažem da ja nisam tip cure koji će se družit s njegovim starcima, a iskrena da budem možda mi to i bude taman odličan izgovor da se posvađamo i prekinemo. Nekako me u zadnje vrime previše guši i postaje naporan, a meni triba malo prostora. Razmišljam o tome već nekoliko dana, a l možda je stvarno došlo vrime da prekinem s njim.
Sidimo Ivan i ja na piću a ja razmišljam kako da krenem priču, jer nikad nisam imala mota za osjećajne i pažljive prekide. Svaki put do sad to je završilo na noževima, al ovaj put tako nisam tila.
Baš kad sam skupila snage, on mi kaže kako ovo vako više ne ide. Kako nam je bilo lipo ali naglasak na bilo. Nisam ga ni pustila da završi samo sam ga zagrlila i rekla kako sam došla s namjerom da sve okončamo. Onda smo se smijali ko budale kako smo se oboje mučili bezveze i da ćemo se i dalje viđat ali frendovski.
21. studenog 2012.
Počela sam učit i bila sam ponosna na sebe. Mislila sam kako se nikako neću natrat jer knjigu nisam takla od sedmog mjeseca. Uskoro mi je prvi kolokvij pa ćemo vidit oće li ikad od mene ispast kakav novinar il ne. Mislim da mi početak nije baš obećavajući jer sam odma skontala kako bi možda bila bolji politolog, a nisam ni jezik za zubima znala držat pa sam se zakačila s par profesora.
Jelena i Žac se ne odvajaju jedno od drugog, iako smo mi svi kontalo kako je to bila zabava za jednu večer. Već vidim kako ću sve manje vrimena provodit u svojoj sobi zbog golupčića. Kad smo kod golupčića večeras idem van s Ivanom, Krešom i Sanjom a to je prvi put otkad smo prekinuli. Ne znam na šta će to sad ličit jer realno ne živimo u serijama di bivši bez ikakvi problema ostanu frendovi.
Završili smo u Roku di smo okupirali šank, zezali se i pili. Sve je bilo super i bila sam presretna jer se ekipa nije raspala. Tad je meni prišo neki lik, nisam ime zapamtila, onako mi bio zanimljiv na prvu pa smo se smijali i nazdravljali. Ivanu je para izlazila na uši i samo je skočio na momka pa su se počeli mlatiti.
U sekundi su se stvorili zaštitari i svi smo bili na cesti. Iako mi je pokušavo objasnit šta ga je spopalo, samo sam mu rekla da je debil i pokupila se u dom. Mobitel mi je zvonio svake sekunde, pa sam ga isključila kako me ne bi davio dubokoumnom pijanom pričom u četiri ujutro.
Jedva sam zaspala jer sam cilo vrime u glavi kontala bi li ja isto reagirala i zašto je poludio. Možda smo budale što smo prekinuli ili kukavice jer smo odustali čim je malo postalo monotono.
22. listopad 2012.
Došla sam na faks sva mamurna, ljuta i najviše zbunjena a Krešo me još nanerviro jer me nagovaro da nazovem Ivana i dam mu priliku da mi sve objasni. Na kraju sam i njemu rekla da me pusti na miru i otišla s predavanja sama na kavu. To mi je bila pogreška odma u startu jer sam pala u depresiju i pomislila kako sve što je dobro krenilo sad pada u vodu.
Znala sam da me ovo neće brzo proć jer kad me jednom ulovi znam se užasno osjećat po tjedan dana. Nazvala sam starce i rekla im kako dolazim u Široki jer mi triba odmora, podrške i njihovog društva. Znam da sam kukavica i bižim čim naiđem na manji problem, al nisam imala drugog izbora. Nikom se tu nisam javila, samo došla u dom po stvari i uputila se na kolodvor.
Ugasila sam mobitel jer sam odlučila do ponediljka totalno zaboravit da postoji Zagreb, dom, faks il bilo šta osim sestre i staraca.
