Dnevnik jedne brucošice: Pronaći mjesto za kavu, nemoguća misija
Već sam neko vrijeme u Zagrebu. Kao što znate tu studiram novinarstvo, a inače sam iz Širokog Brijega. Moje je ime Nera i ovo je moj dnevnik kroz koji možete sa mnom proživljavati moje studentske dane.
25. travnja 2013.
Čim je lipo vrime i čim uspiješ jedva naći neko misto za kavu, znaš šta sljedi – niz cigića koji će pitati koju kunicu ili brojne bakice koje prodaju ultrasmrdljivo cviće. Ja mislim da u ovom Zagrebu svi markiraju s posla čim se ukaže malo sunca, ili niko ne radi pa mogu na kavi odvaliti par sati.
I tako sidimo mi na terasi, kad priđe neka starija ciganka koja je tražila od nas dvi kune. Na to joj je Žac reko kako je u valu poskupljenja očito i ona odlučila dići cijenu. Prije su prosili po par lipa, a sad ni manje ni više dvi kune. U trenu kad je ona kumila i molila pored nas da joj damo šta para, zazvonio joj je mobitel. Izvadi mačka iPhone 4 i još galami jer je ometaju u poslu. Naravno da se ona okrenila kako mi ne bi vidili da ima bolji mobitel od nas petero na stolu, ali i isto tako da sam ja ugrabila okom onu zagriženu jabuku na poleđini mobitela.
Zbrlja ona taj razgovor u par sekundi i nastavi pilati Žaca naričući kako će biti zdrav, živ i imati barem petero dice. Kad joj je on prigovorio kako prosi a i džepu ima iPhone, sila ona na vazu do nas i započela priču.
Rekla nam je kako sigurno svi znamo da oni ne prose iz potrebe nego iz zanata. Valjda je njoj prikipilo jer se cili dan po ovoj vrućini i ima 50 i kusur godina pa bi ona rađe negdi ležala dok drugi prose. Zatim je počela o tome kako joj se više svđaju oni mobiteli na tipke a ne ovi bez jer se na njih jedva zna javiti. Kad smo skontali kako iskreno priča, dali smo joj svaki po nešto siće, a na odlasku je samo viknula prema Jeleni: ‘Ti plava ne moraš se bezveze truditi, nikad se nećeš udati’. Jelena je napravila izraz lica koda su joj svi pomrli, našto se ciganka proderala: ‘Šta si blenula.. e na ovo se svaka trzne’ i otišla dalje svojim poslom. Naravno da smo Jelenu sljedećih pola sata ubijali u pojam.
28. travnja 2013.
Prvi maj ove godine pada sridom i već smo mi sve isplanirali za roštilj. Ipak smo ove godine odlučili da organizaciju ne prepustimo neprovjerenoj osobi, jer smo prošle godine zbog Tome ostali gladni i žedni, a svima je pokupio pare. Zato smo se složili da kupovanje mesa i alkohola prepustimo Kreši jer je on najodgovorniji od nas, a i jedini ima auto.
Kad sam već spomenula taj prošlogodišnji prvi maj sitila sam se zašto ga se ne volim sititi. To je bio dan kad smo se svi poklali na mrtvo ime. Svaki put kad smo u većem društvu Tome i Ivona provociraju jedno drugo, a oboje ne vole šale na svoj račun. Kako su tada potegli priču o nasilju nad ženama, a prisutni su bili i Anja s Petrom koju nju i dan danas zna malo klepiti da joj pomodri lice. Svi smo za to znali, al Petar nije znao da je nama Anja ispičala.
Tad je Ivona rekla da nikad ne bi bila glupača ko Anja i tad je nastalo klanje. A Petar se tad zaletio na Ivonu, pa su se on i Tome potukli, a Ivona i Anja počupale jedna drugoj kose. Eto zbog toga se nadam da će ove godine naš roštilj na Bundeku proći malo bolje.
Opet sam danas doživila živčani slom jer sam obišla 50 kafića po centru i nigdi nije bilo slobodno misto. Sad stvarno mislim da taj prvi maj uopće nije potreban kad je ovde očito svaki dan praznik rada. Ajd da to normalno popije šte je naručilo i oslobodi misto drugome, ma neee. Svi side dok im valjda guzice ne utrnu. Samo čekam kad će neko izvaditi kremu sa zaštitnim faktorom 40 jer ovo prvo sunce zna bit varljivo pa da se ne isprže ko rakovi.
