Dnevnik jedne brucošice: Prvo bježanje od kontrole
Kako sam upala na fakultet Zagrebu i uskoro napuštam Široki Brijeg odlučila sam prvi put u životu pisati dnevnik. S obzirom da ću biti novinarka svoje zapise dajem vama na milost i nemilost.
12. listopada 2012.
Na faksu je odlično. Upoznala sam dosta novih ljudi al nema nijednog bosanca ili hercegovca il ja nisam naletila na njih. Nemam pojma još uvik šta se od mene traži iz kojeg predmeta al tako je valjda svima prvi tjedan. Znam samo da moram malo obuzdat svoj naglasak jer mi svi zamru od smjeha kad ja dignem ruku i nešto upitam šta mi nije jasno.
Jučer sam imala bliski susret s kontrolorom u tramvaju. Nisam još u referadi popunila neku potvrdu da mogu napraviti pokaz pa sam se vozikala okolo bez karte. I tako ja idem s faksa u dom i tamo kod vodnikove uleti plava žena kratko ošišana i izvadi onaj aparat. Meni se noge odsikle kad je došla do mene i rekla ‘Curo molim kartu’. Ja rekla da nemam i lagano razmišljam šta ću joj smuljati. Nato ona meni kako joj je dosta bezobrazluka za danas i da odma na sljedećoj stanici izađem s njom vani.
Tako i bilo, mi izašle i ja joj morala dati osobnu. Kad je vidila koju sam joj osobnu dala tek je tad podivljala. ‘Vas iz BiH mi je pun kufer, mislite da vam ništa ne možemo jer nemate naše dokumente. Sad ćeš samnomi ić na policiju’ – zjačila je na mene, a meni neugodno jer je bilo puno ljudi na stanici. Čim je spomenila policiju nemam pojma šta je meni prošlo kroz glavu, samo sam joj iz ruke iščupala osobnu i opalila trčati koliko me noge nose. Čula sam je kako se dere zamnom al me nije bilo briga.
Došla sam pješke do doma i skontala kako sutra pod hitno moram rješiti tu papirologiju jer mi se ne da više ovo proživljavati. Ispričala sam Jeleni šta mi je bilo a ona mi se samo nasmijala i rekla kako sam odlično prošla.
13. listopada 2012.
Ivan i ja smo išli u Avenue Mall u kino gledat Mamurne kumove. Toliko sam se smijala da sam mislila u jednom trenutku kako će me čovik do mene udariti ne prestanem li. Što je najcrnje nije film baš toliko smišan ali je meni valjda došlo neko privremeno ludilo, a Ivan je umiro od smjeha meni.
Iz kina smo do Save došli pješke i pričali o svemu i svačemu. Mislim da mi se polako počinje sviđati. Otišo on na bus za Špansko, a ja u svoju sobu. Tad me nazove Kristina da mi ispriča neki ludi vic. Nemam pojma kako je išo točno ali sam zamalo pala od smjeha dok ga je ona nekako mutavo pričala.
I dok sam s njom još bila na vezi pokuca mi neko na vrata. Ja otvorim i ugledam zaštitara koji me moli da svi koji ne žive u sobi odma odu. Kad je on vidio da sam ja zapravo sama uhvatio se za glavu i samo me upito ‘Pa šta ti radiš?’. Rekla sam mu da pričam na mobitel i smijem se, a on me samo zamolio da obuzdam to svoje smijanje i otišo zaprepašten.
Još se privikavam da nisam u svojoj kući i da ne mogu bučiti kad god mi pane na pamet.
