Dnevnik jedne brucošice: Sad znam da sam promašila faks
Zovem se Nera i ove sam godine prvi put napustila Široki Brijeg te došla u Zagreb. Upisala sam novinarstvo jer je pisanje moja velika strast, a iz istog razloga odlučila sam voditi dnevnik u koji ću zapisati sve ono što ću doživjeti kao brucošica.
10. siječnja 2013.
Otkako sam se vratila u Zagreb poslje božićnih praznika nisam se smirivala. Nakon toliko priča o njemu otišla sam s Krešom pogledat taj famozni film ‘Sonja i bik’. U jednom trenu sam mislila da će mi vilica otkazat koliko sam se smijala. A da bi stvar bila gora, do iza mene je sidio neki starac koji me je ušutkavao svako malo. Kad mi je puko film samo sam mu rekla da sjaše pa je valjda skonto da je naporan. Čovik više ne može otić gledat komediju i smijati se iz duše, a da ga neko čudno ne gleda.
Nakon filma došli smo kod mene u stan s namjerom da učimo, al ništa od te priče. Zapravo sad sam trenutnog mišljenja kako sam promašila faks i da se meni to neda. Kad ja vidim da čitam tu knjigu, a ona mene, jasno mi je kako nešto ne ide na silu. Ako išta bar ću ovu godinu uživat po Zagrebu pa ćemo vidit šta će bit kasnije.
Pogotovo sam sigurna da neću biti novinar, ruku na srce tribalo mi je samo četri miseca da to skontam, zbog toga što nisam spremna na tu činjenicu da bi moja i najsitnija greška mogla utjecat na velik broj ljudi. Onda sam razmislila o obavezama koje se vežu uz taj poso, i skontala da je bila draga majka u pravu kad je rekla ‘nisi to tribala izabrat, znam te bolje od ikoga i znam da novinarski poso nije za tebe’.
Uvik mi je govorila kako ne znam držat jezik za zubima i da nikom ne popuštam, što nije baš odlična kombinacija za piskaralo. Tek kad sam došla na ovaj faks sam skontala kolike su plaće, a moram priznat da sam očekivala nešto više. U jednu ruku mislim kako mi je djelomično nezadovoljstvu doprinila neorganiziranost i osrednja kvaliteta faxa. Kako svi oko mene govore da ne triba učit do zadnjeg trena, tako se ne da ni meni iskakati iz ekipe.
Shvativši sve to, Krešo i ja smo pametnije utrošili vrime, malo smo potegli koju kap više pa se pokačili oko zdravstvenog odgoja. Fascinantno je kako nekad pametnije zvučiš kad ti alkohol kola venama, al smo uspili zaspat prije nego što smo skočili jedno drugom za vrat koliko smo se užestili s argumentima. On je inače veliki vjernik ilitiga glumi da je pa je logično da nam se mišljenja razilaze.
13. siječnja 2013.
Otkako su počele pucat ove bombe po Zagrebu stvarno mi nije svejedno okolo se vozikat po gradu. Šta ja znam di se još koja može nalazit, a nisam baš oduševljena idejom da se moji djelovi skupljaju po gradu. Kad smo kod toga i ovi tramvaji se nešto sve češće zabijaju jedan u drugoga, najbolje brate laganini pješke pa makar kasnila na sve strane. Al kad pogledaš ni to nije pametno, jer koji sam maler mene bi i biciklo pokupilo.
Čim su moji dole pogledali dnevnik, odma su krenuli jedno po jedno zvati kako je to ozbiljna situacija i da bi najviše volili da se zatvorim u stan dok se ne uhiti bombaš. Nije mi bilo dosta objašnjavat babi i didu da eksplozija nije bila blizu mog stana, nego su me zivkali svaki put čim bi čuli nešto novo o tom slučaju i čisto da vide jel sa mnom sve ok.
Na kraju sam ugasila mobitel da me niko više ne gnjavi. Budući da sam zaspala na nekoliko sati, kad sam upalila mobitel ugledala sam 10 propušteni poziva od Jelene i Žaca. Inače dogovor je bio da će doć do mene i da ćemo napokon nešto skuhati kako bi se uvjerili da su kućanski aparati u funkciji. Ništa, sad će umisto ručka bit večera i sve pet. Pozvala ja susjede, Kristinu i Krešu pa smo svi mackali nekakve kekse, doduše nije to bilo ni k od keksa, al bitna je namjera.
Jelena se pravo potrudila pa smo se natukli nekog čudnog mesa s umakom i svačim nečim, al par sati nakon proklinjali smo je u sve četri. Svi smo u svojim stanovima grlili wc i rigali do iznemoglosti. Ko zna šta je ona tu smućkala kad nas je sve otrovala, uključujući i sebe. Keksi nisu krivi jer ih nismo ni ispekli budući da je to bio više grudanje tjestom nego pravljenje oblika.
Vrhunac cilog dana je bio kad sam navečer vidila da opet pada snig i da su sve prilike kako će ga biti više nego prošli put. Sitila sam se snježnih muka od prije misec dana našta me jeza prošla. Možda savjet mojih da ne izlazim iz stana ipak uvažim. Odlučila sam napuniti stan svim potrebnim za nekoliko dana i ne mrdati iz svoja četri zidića.
