Dnevnik jedne brucošice: Svađa s volonterkom ‘U ime obitelji’
Doselila sam se iz Širokog Brijega u Zagreb, gdje sam upisala novinarstvo na FPZG-u. Budući da volim pisati te da ću jednog dana postati novinarka, odlučila sam zapisati sve što mi se događa kao brucošici. Moje ime je Nera, a ovo je moj dnevnik koji dijelim sa svima vama.
16. svibnja 2013.
Ajme majko kako su mi samo ovi štandovi ‘U ime obitelji’ išli na živce. Svaki put kad bi prošla pored nacrto bi se neko isprid mene i tražio da im dam svoj potpis. Nekolicini sam samo odbrusila da danas nisam raspoložena za dijeljenje autograma i da mi se sklone s puta.
Ipak sam jučer pukla jer nisam mogla više izdržati. Shvatljivo mi je da su volonteri ljudi od 50 pa nadalje, al mi nikako ne ide u glavu kako je mogo Ivan s mog faksa stajati za štadom i žicati potpise. Svejedno jasno mi je da živimo u primitivnoj zemlji i da će skupiti dovoljno potpisa za referendum, al mi nije jasno kako mogu pomisliti kad me ugledaju da se ja slažem s njihovim antigej stavovima?
Al sve dok oni mene nisu provocirali, grizla sam si usne i suzdržavala se da ni ja njih ne provociram. Ali se onda našla jedna uglađena i jako fina gospođa od 40 i kusur godina kojoj je zasmeto moj pogled pa me povukla za ruku. ‘Dođi da ti ja nešto kažem…’ rekla mi je, kad sam je prekinula i rekla joj ako me još jednom pipne da sam u stanju tu kemijsku koju drži zabosti u ruku.
Zanemarila je moju prijetnju pa mi je nastavila s valjda napamet naučenim tekstom kako mama i tata moraju odgajati svoje dite, a ne da on jednog dana u školi ne zna reć zašto ima dvi mame. Tu me je već dirnula u živac pa sam se izderala na nju i na curu koja je s njom pokrivala Remizu i širila riječi ljubavi, obiteljskog blagostanja i slično.
Biflala sam ko navijena o tome kako se tribaju pokriti po glavi kad prolaze ulicom, a ne još paradirati u tim majicama i baviti se takvom glupošću dok je pola države gladno i nema krov nad glavom. Uplela sam u to i ove izbore na koje se troši brdo love, pričala o tome kako bi im sljedeći korak tribo biti da se raspiše referendum da se napiše Hrvatska Biblija koja bi sadržavala evanđelja po Štefu, Anđelki i tamo nekoj Katici kako bi se naša dica učila i odgajala ispravno.
Cura me je samo uplašeno gledala i nije progovarala, al je zato uglađena teta rekla da se maknem il će zvati policiju. Našto sam joj samo odbrusila da tu i nisam dobrovoljno nego me je ona ščepala za ruku i potegla da štanda. Kad sam se okrenila skontala sam kako sam imala pravu malu publiku, a jedan me je starčić pogladio po ramenu i reko ‘Nek si im rekla šta ih ide’. Drago mi je što sam to izbacila iz sebe jer već danima zamišljam da im održim neko predavanje, znam da ne bi imalo utjecaja, al bar da si olakšam dušu. Eto sad sam i uspila.
Da su me sad vidili moji dragi roditelji sigurno bi me se odrekli priko novina.
