Dnevnik jedne brucošice: Svatko skriva svoje prljavo rublje
Zovem se Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Ove godine sam upisala novinarstvo u Zagrebu, što znači da sam se našla u novoj sredini te okružena novim ljudima. Zbog toga sam odlučila pisati dnevnik kako bih se uvijek mogla prisjetiti svega što mi se događalo na prvoj godini studija.
7. svibnja 2013.
Krešo je prije dva dana pušten iz bolnice i na svu sreću s njim je, bar zdravstveno, sve ok. Ipak nije baš bio u redu ovako psihički. Cilo vrime je bio zatvoren u sobi i nije pušto nikoga od nas kod sebe. Već lagano smo svi ludili jer nismo znali kako da ga oraspoložimo ili bar na kratko nasmijemo.
Meni je jučer puko film i kad sam došla na njegova vrata stari me pokušo opet skinuti s dnevnog reda pa mi je reko kako Krešo spava i da nema smisla buditi ga. To sam samo izignorirala i uletila mu u sobu. Zatekla sam ga kako sidi u vreći u kutu i bulji kroz prozor. Možda sam malo pregrubo nastupila al sam ga zgrabila i natirala da se obuče kako bi izašli vani iz ta depresivna četri zida.
Dok se on spremo stari mi je prišo i reko da sam pravi mali zvrk koji ne preza ni od čega i da mu je drago što se družim s njegovim sinom. Lipo sam Krešu ko malo dite uhvatila za ruku i izvela vani. Otišli smo na Jarun di smo se rolali i ismijali do suza jer od svih vozila s kotačima, volanima ili nečim trećim, ja samo tim rolama baš ne znam najbolje upravljati.
Mislim da mi se nije samo on smijo nego ko god je prošo pored nas. Pod broj jedan zauzela sam stav koda imam letvu u leđima i gledala samo u jednom pravcu. Čim bi postigla ubrzanje veće od kilometra na sat već bi se našla na podu. Moram priznat da mi je bilo malo i neugodno, pogotovo kad sam vidila da me pristižu dica od 2-3 godine, al nema veze bar sam se nesebično žrtvovala za dobrobit nekog drugoga.
Kad sam već bila cila izubijana i jedva bila u stanju hodati (sidit nisam ni pokušavala jer mi je guzica bila puna modrica) došli su Kike, Gogi, Jelena i Žac pa smo cilu večer proveli pored jezera. Tad nam je Krešo prizno da se nikad u životu nije tako pripo ko kad je imao udes i da misli kako više nikad neće sist za volan niti da će bit ista osoba.
Ok, očito se ne vodi onom ‘što te ne ubije, to te ojača’, al smo se svi okupili oko njega i ispričali najgori događaj u svojim životima nakon kojeg smo razmišljali ko on, pa se sve s vremenom popravilo. Tad je Žac ispričo nešto zbog čega smo svi ostali bez teksta, pogotovo ja jer sam mislila da sve znam o njegovom životu. On je zapravo posvojen i to je saznao prije tri godine kada mu se cili svit srušio prid očima.
Starci dugo godina nisu mogli imati dite pa su otišli na dvi godine u Njemačku di su ga posvojili. Njemu nikad za to nisu ni planirali reći, a kasnije su ipak dobili ćer tako da su ih odgajali u laži. Mlađa sestra Ana još uvik za to ne zna, a Žac je skonto kad je čisto bezveze prilikom darivanja krvi odlučio provjerit koja je krvna grupa. Sad se tome smije, ali mu je tribalo dugo vrimena da starcima oprosti što su mu lagali.
Na to sam mu ja, čisto da razbijem tmurnu atmosferu samo dodala kako i je uvik bio sumnjiv jer je pravi žućo ko i svi švabe. Tad je Krešo zamolio da imamo samo malo razumjevanja i strpljenja prema njemu jer mu triba malo vrimena da se oporavi. Ipak mu je činjenica da svatko ima svoje prljavo rublje koje skriva pomogla da bar na kratko zaboravi traumu koju je doživio i da se pomiri s tim kako mora zaboraviti na sport koji mu je bio jedna od najvažnijih stvari u životu.
