Dnevnik jedne brucošice: Zamalo su me strpali u ludnicu
Doselila sam se iz Širokog Brijega u Zagreb, gdje sam upisala novinarstvo na FPZG-u. Budući da volim pisati te da ću jednog dana postati novinarka, odlučila sam zapisati sve što mi se događa kao brucošici. Moje ime je Nera, a ovo je moj dnevnik koji dijelim sa svima vama.
5. veljače 2013.
Sad službeno za sebe mogu reć kako nisam normalna, jer sam tu istu rečenicu čula od dragog i izuzetno ljubaznog doktora, ako smim zamjetit. Već tri dana ne spavam nikako i šta god napravila, ne pomaže (a probala sam doslovno sve što su mi savjetovali pametni ljudi oko mene). Na kraju sam skontala kako bi bilo pametno možda otić do doktora, jer ovo nije Hercegovina i ovde mi niko ne da nikakve tablete bez recepta.
Kad sam ja došla na hitnu da mi hitno daju nešto za spavanje, doktor je kreno u priču samnom da on otkrije di leži problem moje nesanice. I pričam ja njemu šta sam radila posljednjih dana, al naravano ublaženi verziju, da bi ti on meni reko kako bi me ostavio na promatranju i da bi mi tribalo dva-tri dana osame. Lipo je on meni upakiro riječi ‘Ti curo nisi normalna i treba ti pomoći’.
Ni pet ni šest ja njemu odbrusila kako jedini u toj prostoriji on nije normalan i da mi napiše recept za tablete ili me pusti na miru. Kad sam vidila da ništa od te priče i da me počeo gledat ko neku narkomanku, samo sam se pokupila iz bolnice i otišla u stan.
I evo opet je pala noć, zapravo je već zora a ja nisam opet oka sklopila. Već razmišljam o tome da se bacim pod tramvaj, sa balkona ili da pustim plin i laganini odapnem. Moram priznat da mi se verzija s plinom najviše sviđa. Možda zbog ovakvih izjava ljudi steknu dojam kako nisam normalna. Kao šlag na kraju zove draga majka i ja joj se jadam o svom problemu, a jedino šta mi je rekla ‘To ti je od cigara’. Znači da mi pas odgrize nogu, da nožem slučajno odrižem prst ili se zarazim bilo kojom bolešćinom, mojim starcima će biti glavni uzrok CIGARE.
6. veljače2013.
Od muke cili dan nisam ništa jila i već imam osjećaj da mi otkazuju djelovi tjela. Podne je, sidim i gledam u televiziju već pet sati bez prestanka. Do mene sidi Krešo i pila jednim te istim pitanjem: ‘Jel ti mogu ja ikako pomoći?’. Na vrh jezika mi je bilo kako bi mi mogo pomoć, al sam se suzdržala.
Negdi smo mi na internetu našli kako je dobro uzeti čaj od kamilice, smotat ga u rizlu i zapalit. Moram priznat da mi nije bilo ni na kraj pameti pušiti čaj, al nevolja čovika na svašta natra. Popušila ja pola kutije, al ne pomaže ništa. Na kraju sam opalila plakat od jada, a da ne spominjem kako se nisam smila pogledat u ogledalo jer sam izgledala ko zombi.
Na kraju sam se obukla u trenerku i počela letati oko zgrada, jer mi je to najveća tjelesan aktivnost u posljednji nekoliko mjeseci pa se nadam da ću krepat od umora, srušit se na krevet i iste sekunde utonut u duboki san. Malo su mi planovi prominjeni jer sam otrčala dva kruga, vratila se u stan, smotala i zapalila par dimova sa Žacom i Jelenom i svi troje smo zaspali na tepihu u dnevnoj sobi. Ajd bar sam pronašla ljek protiv nesanice pa se više neću ovoliko mučiti.
