Zovem se Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Ove godine sam upisala novinarstvo u Zagrebu, što znači da sam se našla u novoj sredini te okružena novim ljudima. Zbog toga sam odlučila pisati dnevnik kako bih se uvijek mogla prisjetiti svega što mi se događalo na prvoj godini studija.
24. studeni 2012.
Niko me ne može raspoložiti ko moja mala sestra kad krene lupati gluposti. Iako ima samo četiri godine, ono što ona izvali je za ne povirovat. Starci su bili oduševljeni što sam tako brzo došla, ali su se brinuli šta se samnom događa. A malecka je bila u šoku što me vidi. Poletila mi je u zagrljaj s izjavom ‘ne stignem te se ni zaželit a ti opet dođeš, do kad ćeš ti tako’. Naravno da su svi prasnuli u smjeh.
Starci su me toliko dobro znali pa me uopće nisu ni pitali šta mi je jer su znali kad budem tila o tome pričat da ću sama doć. Stari me samo upito jel toliko alarmantna situacija i triba li ikoga tući. Rekla sam im da sam došla napuniti baterije i uživati do nedilje bez ikakvog pritiska.
Draga majka bi inače kvocala što sam očito odustala od svih kolokvija, al je vidila po meni kako nije pravi trenutak da se upuštamo u taj tip diskusije. Skontala sam kako sam pritrala i kako se zapravo na njih uvik mogu osloniti.
Najgore od svega je bilo što ni ja sama nisam znala zbog čega se osjećam ko ameba. Zamolila sam samo starce da nikom ne govore kako sam tu, jer bi me Ivona i Tome vjerojatno razapeli na trista strana.
Naravno da to nije tako prošlo, jer moja prva susjeda škica očima i dok spava pa ko da je sanjala da sam stigla. Tome me prvi nazvo i galamio na mene kako sam bezobrazna jer sam u Širokom cili dan a nisam se nikom javila. Nisam imala snage ikome objašnjavati išta, al sam njemu u kratkim crtama dala do znanja kako mi nije do mene, a ne do nekog drugog.
25. studenog 2012.
Vidno preporođena vratila sam se u Zagreb, a samim prelaskom granice upalila sam mobitel di su me dočekali pusti propušteni pozivi i poruke. Među svim porukama meni je oko zapelo samo za onu Ivanovu u kojoj me pito čim je zaslužio da nemam živaca ni za jednu kavu s njim. Znala sam da je došo tren kad sam svima morala dat do znanja zašto sam nestala s lica zemlje na nekolko dana.
Starcima nisam ništa rekla al vidili su kako sam zadnji dan bila u boljem raspoloženju pa su mi samo na kolodvoru poručili da se sad prihvatim knjige i da se ne zamaram nebitnim glupostima.
U sobi su bili Jelena i Žac našto sam im se obratila riječima ‘Pozdrav sijamski blizanci’ jer se ne odvajaju jedno od drugoga. Odlučila sam tu večer spavati u Žacovom stanu da novopečeni par još jednu noć uživa u privatnosti.
Tamo sam krenula učiti, napokon sam se i knjige sitila, kad mi je neko pozvonio na vrata. Očekivala sam bilo koga, al ne Ivana. Došo je s bocom vina i nekim čokoladama. Ne znam zašto, al smo se pomirili i zaključili kako smo prebrzo odustali od nas. Malo smo galamili, smijali se, razmišljali kako će sve ovo završiti pa se opet smijali.
Iako je ponoć davno prošla, a ja ujutro u 9 sati imam kolikvij, počeo je sa mnom učit kako bi bila u stanju bar na jedno pitanje smisleno odgovoriti.
26. studenog 2012.
Probudila sam se u dnevnom boravku na podu s porukom ‘Razvali sutra <3’ pa sam se onda sitila zašto se uopće trudim oko tog lika.
Nisam baš zamišljala da će mi ovako proć prvi kolokvij. Učila sam sve ukupno pet sati, došla na Uvod u novinarstvo i odgovorila na sva pitanja. Vrhunac će biti još ako dobijem dobru ocjenu, što je vrlo moguće. Srića pa mi Kursar danas nije bio jer se onda uopće ne bi trudila ni pojaviti. Čak sam i curi do sebe koju ni ne znam odgovorila na dva pitanja.
Sad sam razbistrila glavu, znači odluka je pala na druženje s knjigama. Kad sam došla u dom, iznenađenje – Žac je opet bio tamo. Na kraju su se oduševili mojim prijedlogom da se on preseli u sobu, a ja uzmem njegov stan. Dobro njima, dobro meni. Nisam mislila iste sekunde, al Žac je odma nazvo gazdu da mu objasni kako stvari stoje. Lik se složio i već sam u toku dana sve svoje stvari priselila na Trešnjevku.
Već sam u glavi zamislila kako će mi sad biti deset puta bolje. Imam osiguranu potpunu privatnost, svaka čast Jeleni al stan je stan. Da mi je neko reko kako će se sve ovako posložiti rekla bi mu da je budala.
