Konobar je tradicionalno jedan od najtraženijih poslova na burzi. Hrvatska je nacija kafića, birtija, konoba i gostiona. Ispijanje kave jedna je od naših najčvršćih kulturno-identitetskih odrednica. Mjesto konobara jedan je i od najčešćih studentskih poslova. Možda se čini kako je to posao s kojim se brzo može zaraditi lak novac između učenja i predavanja, no rad u kafiću nije baš idealan.
Flickr; Lennart Tange
N. je konobar u kafiću u kojem pijem kavu pod pauzom. Radi tu tri mjeseca, a inače je student Grafičkog fakulteta.
– Morao sam produžit godinu zbog jednog ispita. Nisam uopće morao na faks, pa sam imo puno vremena. Doma su mi dali ultimatum da nemrem živit tamo ko’ u hotelu. Radio sam dva mjeseca u novinama, al’ sam to sjebo. Žalio sam se tu na šanku frendu koji je ujedno i gazda ove birtije. Ponudio mi je da tu radim i sad sam tu.
Sjedim preko puta njega za šankom. Kafić je mali. Osim šanka, ima još dva stola. Dan je sunčan i okolni kafići beru lak novac na terasama.Nas dvojica smo sami u mračnoj birtiji. Ja pijem kavu, a on mi priča i krpom pokušava uhvatiti muhu. Još malo će podne. Tu je već pet sati.
– Svaki dan radim 10 sati. U jutro ili popodne, kako se dogovorim. Svaki dan osim nedjelje i jedne subote kad ni gazda ni ja nismo bili u stanju zbog petka. Bio je neki rođendan, priča dok pere šalice.
Za dan rada uzme 200 kuna u kešu. S bakšišem baš nema sreće.
– To je kaj, 20 kuna sat? Dobar je filing kad spremiš 20 bani u džep, pa doma spremiš pola, ako uspiješ izbjeć’ okolne birtije. Na početku mi je bilo super, dok nisam skužio ko’ tu pije a ko’ plaća. Da se razumijemo, to je jedan od najboljih konobarskih gigova u gradu. Cure iz okolnih birceva mi se žale da dobiju 150 na dan. Al’ kaj, one rade osam, možda šest sati. I onda još izbace cice van i dobiju trinđe ko’ ja u mjesec dana.
Dižem obrvu, a on nastavlja.
– Ozbiljno. Ovaj gazda iz birca do nas se kladio sa svojom konobaricom u svu trinđu da će ak’ se raskopča malo dobit duplo više trinđe nego inače. Jedan vikend je radila zakopčana, drugi sa sisama na izvolte. Drugi tjedan je dobila tri puta više. Sve je to do cuge.
Gosti
U kafić ulazi radnik Holdniga u fluorescentnom odijelu. Teškim radničkim čizmama struže pločice. Smješta se na drugom kraju birca, naručuje gemišt, a moj ga sugovornik poslužuje. Nastavlja tišim glasom.
– Mislim, nije da ima puno posla, osim vikendom ili ako se slučajno zalomi neki tulum preko tjedna. Mala je to birtija. Nemamo terasu. Ne moraš ni tacnu znat nosit. Evo, ja ne znam. Al’ zato psihički pukneš. Pogotovo s ovim pacijentima kaj su tu od jutra do mraka.
Holdingovac si mumlja nešto u bradu. Moj sugovornik nakratko stane, pogleda da vidi treba li mu što, pa nastavi.
– Znao sam doć’ u sedam ujutro, a majstor (gazda) je noć prije radio tulum. Po podu čikovi, masnjaci, po šanku vosak. Pod je bijeli pa se vidi blato razmuljano s pivom i žesticom. Sve smrdi, WC je zasran. Al’ znaš kaj? Pustim si muziku i lagano glancam, pušim cigarete. Jebe mi se. To mi je najdraži dio dana jer znam kaj slijedi. Ovi mamlazi, kroneri kaj su tu od jutra, pa to ti mozak popije. Oni nemaju kaj. Neki to pokazuju manje nego drugi, al’ ti si im glavna atrakcija. Tu ih moraš slušat. Neki te zajebavaju, neki si hoće bit dobri s tobom. Htio ili ne, ti si dio toga. Moš’ ti ignorirat, slušat na pol’ uha, ne dat se uvuć u priču, al’ nema van. Sedam je ujutro, a on ti priča kak’ se tigrasto posro. I znaš da će sjedit tu do sedam navečer. Moš’ se jebat. Birc ima 2 sa 2 pa ti vidi, kaže.
Znači takvi su gosti, pitam i žvačem plastičnu žličicu za kavu.
– A ono. Ima jedan kaj se nerme dić sa šanka pa si piša u gaće. Al’ on je šmeker, pa kad vidi da ga je neko skužio samo veli da se to tak fura sad. Onda mi je najjače kad se ovi propali mafijaši kaj dolaze tu, koji su iste seljačine, zgražaju nad tim, a jučer su si u deset ujutro mjerili pimpeke nakon boce Jamesona. Onda se sjetim da sam s tom prodanom bocom ja sebi zaradio dnevnicu, pa padnem u bed da kaj ja radim u životu, kaže i smije se.
Cuga
Holdingovac zove još jednu rundu. Iskoristi malo pažnje koje je dobio da nas proba uvući u neku priču o Tuđmanu. Kiselo se smijem i čekam pogodan trenutak da odvratim pogled. Holdingovac pita hoćemo što popiti. Pristojno odbijamo. Ja radim, a moj sugovornik je mamuran.
Jel piješ na poslu, pitam.
– Pa ponekad. U početku nisam. Samo popodne kad bi radio. Par puta sam se sjebo tak i napio iz dosade, ali sam skužio da nemrem tak. Moraš nešto i izračunat. Al’ to nije ni u pol bed k’o kad se napiješ u jutarnjoj smjeni, a to je triput teže za izbjeć.
Pogleda sluša li Holdingovac, pa nastavi gotovo šapćući.
– Kužiš, ne zovu ovi tebi cugu zato kaj si im simpa il’ ne znam kaj, neg zato da se iskurče pred ekipom. E, al ak upadnu u tu spiku, a gazda je tu, onda se mogu jebat. Kužiš, na pivi zaradiš cenera, a ovaj ti hoće platit pivu. Moraš uzet. Al’ dobro još i to. Par puta sam se napio samo iz očaja, jer ih nemrem više slušat. Istreniro sam se da na ključne riječi reagiram, piva, runda, žedan sam, daj i njemu. To je fakat tužno jebote.
Znači možeš raditi pijan?
– Pa nekad, kad je neki tulum ili nešto, znam se napit ko’ kanta, a da ni ne znam. Dok ne izađem van i zaključam birc ni ne znam da sam pijan. Tek me onda šusne. Valjda mi mozak neda jer podsvjesno znam da nemrem sjebat. E, al onda ak takav idem prat čaše, vidi kaj se desi, kaže i pokazuje mi duboku porezotinu na desnom dlanu, ofrlje prekrivenu mokrim flasterom.
Tulumi
Prekida nas neki dečko koji staje u prolazu da pozdravi mog sugovornika. Daju si high five i izmjene neku internu foru. Smiju se.
Pa ne može sve baš biti tako loše?
– Dobro, zna bit jebeno kad mi ekipa dođe. Često mi dolaze frendovi, i to iz različitih krugova. Prošli vikend ih je bilo 40, tu su po cesti stajali. Kaj se njima jebe di će cugat, a ovak meni pomažu. I muzika im je ok. Nije seljačija. Kad je puno mojih onda puštamo ziku, točimo cugu, zajebavamo se. Ko’ da si vani, samo pare na kraju dobiješ. Istina, neko mora otvorit pive i otić po gajbu tu i tamo, al’ kad je atmosfera jebena i kad se vrti lova, nekako k’o da te adrenalin šusa. Još ak pogodim par stvari na YouTubeu za redom pa se ekipa razbaca, onda sam si car. Nekad, ako bi s nekom malom neš kombiniro, pozvo bi ju tu da mi pravi društvo. Ako nema ovih mrtvih klošara.
Znači zna bit zabavno?
– A zna bit i dosadno. Sjebano je kad je sedam, osam sati navečer, a nema nikog i znaš da neće bit još 2 čuke. Niko ti ne odgovara na fejs il seru da ne mogu doć i da im se neda, a iza mene pun frižider pive. Al’ meni je ok. Imam jeben ulet. Male, kaj ćete popit. Al’ onda im i naplatiš, kaže i prasne u smijeh.
Dobro, a što je s tim ispitom, pitam kad smijeh počne jenjavati.
– Probo sam učiti tu, al’ nema šanse. Uvijek netko uđe, moraš stalno imat muziku. A i kad netko uđe, nemreš ga ignorirat i buljit u skriptu. Mislim, moš, al onda će otić nakon jedne pive pa nebuš dnevnicu zaradio, kaže rezignirano i okreće se naplatiti dva gemišta Holdingovcu, kojemu je pauza upravo završavala.
