Bilo je dva ujutro. Bila sam premorena, učila sam, i nisam mogla više držati koncentraciju. Ruke su mi se malo tresle. Nije više bilo zaliha. Ne stane puno u malu sobu na Savi, a ja brzo trošim. Plus dam malo Suhom, jer sam dobra frendica. Ni Suhi nije imao, nisam htjela kupiti, pizdila sam, ali pošiljka je stigla i sad sam sretna.
A ako baciš lajk na Facebook page Drolja sa Save, iduću pošiljku podijelim i s tobom.
Foto: YouTube Screenshot
– Suhi, jel imaš šta?
Već nervozno kuckam noktima po ekranu mobitela.
Ajde Suhi, odgovori. Znam da uvijek drkaš nešto po tom mobitelu, ne možeš reći da nisi vidio poruku.
* drn drn *
Aha, evo ga.
– Daj jebote, 2 ujutro je. Imam pametnijeg posla.
Ne ne ne ne ne ne
– Znači, igraš wow i gledaš pizdarije na jutjubu do jutra. Daaaj, lijepo sam te pitala.
– A nemam, znaš da nemam.
– Odakle da znam?
– Pa nemam kud s tim. Mi na lašćini nismo toliko privilegirani.
– Fak, zaboravila sam. A cimer ti?
– Nema ni on, nisam nikad ni vidio da ima.
Baš sam u govnima.
– Idi spavaj bolje, budi odgovorna, ajde.
– Ne mogu. Baš mi treba.
– A da kupiš?
– Skuplje mi je tako, a manje dobijem. Ne bacaju mi se baš pare.
– Aaaaa da pitaš na onoj vašoj fejs grupi? Tamo svako malo netko neš traži.
– A bed mi je. Plus neprovjereno, ne volim kad ne znam odakle je.
– Em nemaš, em si izbirljiva. Baš ti nema pomoći.
– Tenks, frende.
– I drugi put.
Seen 02:17
Sad mi je već stvarno bilo slabo. Tu sam mjesec dana i zaliha se potrošila, jebiga. Mislila sam da ću ići kući ranije, ali mi se stvarno nije dalo. Mislila sam i da će mi ovo biti dovoljno, ali očito nije.
Mislila sam i da će mi iduće jutro biti lakše, ali nije bilo.
Otišla sam malo prošetati, ali bi svako toliko osjetila dobro poznati miris, da mi nije bilo svejedno.
Jedna od opcija je bila otići i kupiti. Znam gdje ima, znam koliko košta, ali mi se to stvarno činilo kao bacanje novaca u vjetar kad isto tako znam da doma ima isto to samo puno bolje i jeftinije. A kad radiš studentski posao za 15 kuna po satu, onda je 100 kuna puno.
Pogotovo kad znam da bi tih 100 kuna puklo u pola sata. Malo meni, malo Suhom, možda bi i Cimi htjela, bio bi red da barem pitam. Kao dobre smo si zadnjih nekoliko dana, pa ono. Jednom sam čak izvadila desnu slušalicu da vidim o čemu mi priča. Ništa nisam skužila, ali opet, nije ni ona.
Jedino što sam još mogla napraviti bilo je naručiti. Doslovno.
Uzela sam mobitel u ruke i još jednom nazvala najbiraniji broj.
Zvoni.
I dalje zvoni.
Daj, javi se.
– Hej, ja sam.
Poznati glas. Već mi je bilo puno lakše. Uz samo nekoliko riječi, sve je bilo sređeno. Sad je trebalo samo čekati.
I za dva dana, pošiljka je stigla. Ne pretjerano sigurno, autobusom, ali sada joj je skroz udobno u sobici na savi. Izdržat će barem dva dana. Možda tri.
Zahvalnica
To: mama
Text: Hej, stigao je paket. Hvaaaala, jedva sam dočekala. Kobasica je prefina, podijelila sam s Cimi, kaže i slanina valja. Prava adidaska. Pozdravi tatu, pusa
* send sms *
