Lajk naš svakdašnji: Pomozimo Vedranu i napišimo pozitivnu priču
Hvala zato velikom dječaku iz ulice i Vedranu što su mi pomogli da opet pronađen bokun lipote. A sada je došlo vrime da in se odužin, da in se odužimo svi mi koji ovo čitamo i kojima je znalo bit mučno od ovakvoga svita. Velikome san kupi Kinder jaje, ali je onda opet spazi onu gospođu s pudlon priko ceste pa se zaletija na nju i pobiga mi. A što se tiče Vedrana za nastavak njegove borbe, za sve one prave stvari, potribno nan je do Božića prikupiti šolde.
– Al tako mi se živi, nemate pojma kako mi se još živi, iako nije moj život ništa poseban, al meni nekako ovo je ka’ kruh, ne mogu bez njega.
– Vedran Sabadia
U mom susidstvu u Splitu živi jedan mladić od svojih trideset godina koji je bidan osta na razini predškolskoga diteta. Dobar je on momak, kupuje srednjoškolcima cigare a oni mu dadu još pet kuna za Kinder jaje i svi sritni. Ponekad ga gledan iz kafića dok listan crnu kroniku. Stoji prid igrališten marjanske škole i gleda dicu kako igraju balun, skače i veseli se ka’ god koja ekipa zabije gol.
Strašno me nervira što se ne može odlučit za koga navija, k’o da je pokojni Ivić kad je ovi komentira utakmice Lige prvaka. Njemu se Robinho zvalo po pet igrača na terenu iz obadvi ekipe i uvik mu je bilo drago kad jedan od silnih Robinha zabije gol. A uvik se negdi skiče i najsritniji je ka’ na cesti vidi kojega pasića, a najdraži su mu oni mali pudli.
Niki dan se k’o sivonja zaletija prima nikon bojon gospođi u krznu koja je vodila finoga gospodskog pudla na rozon uzici. Umrla je od straja kad je vidila da na nju trče ludonja od dva metra i svon forcon viče ‘vau vau- vau vau’. Ja san umra od smija i strašno zavolija toga velikoga dječaka.
Jole, ne budi grozan
Aldo, moj urednik, mi je reka da dolazi Božić i da se malo držin pozitivnih tema. Bilo bi mi puno draže da me posla u narodnjački disko pa da tamo držin izbacivača za, da prostite, jaja.
No dobro, lista san štampu i pročita da je
žena od onega Dinamovega braniča i bivša cura još bokun ekipe dobila
književnu nagradu Kiklop. Nije dakako ona tu bidna ništa kriva, nije s
puškon tirala jude da kupuju njenu knjigu tematike ‘koliko je kome
pišulinac’ – takvo smo eto društvo postali. Pa ako me pitate šta je onda
tu pozitivno i ako priskučin igru ričima s teston na spolne bolesti, e
onda malo toga.
Samo hoću pokaza da u ovakvemu svitu meni ima i bližih tema od onih eto pozitivnih.
Kad san okrenu još koju stranicu naleti san na visti o ženama što su ostale bez posla i na najave još bar par tisuća otkaza. Ako ‘vako nastavimo poće’ će ovi naši odgovornici u inozemstvo i tamo dili’ judima otkaze jer ode neće ostat ni janci jedan zaposleni čovik da mu se uruči otkaz. Onda san hitnu štampu, osjeti mučninu i gađenje prema cilemu svitu, a ovi moj bi da još buden pozitivan!
Prava perspektiva
Zagleda san se kroz punistru kafića i vidin onoga ludonju od dva metra kako stoji između dva visoka stabla, tamo di sunce malo probija kroz granje i sunča se. Gušta u zrakama na licu, smije se, pa san pogleda sebe i svit oko sebe, svi smo u grču, strahu. Strašno san mu pozavidi i parilo mi se skroz moguće da je on jedini ode normalan, a da smo svi mi zapravo ludonje od dva metra.
Vedran
Čita san jutros blog Vedrana Sabadie, njegov blog se zove ‘ Rak nije mrak ‘ i on bi se potpuno složio sa mojin velikin dječakon o poimanju pravih životnih vridnosti i vjerojatno mi se s pravom podsmijehnuo u lice kad bi rekao da ja ne vidin puno lipih stvari oko sebe. Kurbin sine razmaženi, mogao bi mi reći, zdrav si, mlad, cili je život prid tobon, imaš lipu curu – doduše se voli pokarat, potpuno zamantane ali dobre roditelje, imaš brata, prijateje, neprijateje, nadprosječno si zgodan i sve lipote ovoga svita imat češ još dugo vrimena i ti to ne vidiš!
Vedran Sabadia inače je Splićanin koji se bori s opakon bolešću i o svemu vodi blog kako bi osvjestio i ohrabrio ostale ljude koji dile njegovu sudbinu. Do sada je proša čak 74 tretmana kempoterapije i moga bi od zračenja lako postat prvi ljudski rendgen, ali se ne da. I moj otac se ličija na sličan, ali puno blaži način, i govori mi da nije nikad iskusi ništa gore od te terapije. E sad dođe mi da se pitan koliko ovaj svit mora zapravo bit lip kad je neko spreman proć 74 puta to najgore da bude tu? Dođe mi da se posramnin svake minute kojon san u ludo trošija vrime na ogorčenost i strah.
Pozitivna priča
Hvala zato velikom dječaku iz ulice i Vedranu što su mi pomogli da opet pronađen bokun lipote. A sada je došlo vrime da in se odužin, da in se odužimo svi mi koji ovo čitamo i kojima je znalo bit mučno od ovakvoga svita. Velikome san kupi Kinder jaje, ali je onda opet spazi onu gospođu s pudlon priko ceste pa se zaletija na nju i pobiga mi. A što se tiče Vedrana za nastavak njegove borbe, za sve one prave stvari, potribno nan je do Božića prikupiti šolde.
S tin prokletin šoldima čovik ionako ritko more kupit išta što ima značenje pa evo zaista dragocjene prilike da s Kunon ili dvi kupimo nešto što zaista vridi, vridi 74 tretmana kemoterapije. Nikada naši šoldi nisu imali toliku vridnost i bili bi stoga i ekonomski gledano posve ludi kada bi propustili priliku za ‘vaku investiciju, ovo ni državni ekonomi ne bi propustili. Bili bi baš ludonje od dva metra!
Pomoć čoviku koji to treba za nas je divna prilika da nađemo lipotu u svitu, da zajedno iz dnevne štampe izbacimo dvi stranice crne kronike i sami ispišemo jednu lipu, što bi moj urednik reka, baš pozitivnu priču. A u ovome svitu takve nan priče svima tribaju.
VEDRAN SABADI
PBZ 2340009 3103356411
IBAN: HR0723400093103356411
DEVIZNI 20188374837
BIC kod (SWIFT adresa): PBZGHR2X
IBAN:HR1823400093216466943
Više članaka iz kolumne Lajk naš svakdašnji pročitajte ovdje
