Studenti nam otkrili najgore scene s razgovora za posao
Budimo realni, razgovor za posao je prilično zastrašujuća stvar. Bez obzira radi li se o studentskom ili ‘pravom’ poslu, razgovor s novim potencijalnim šefovima može se činiti stresnije od svih usmenih ispita na faksu. Zbog toga niti sami nismo sigurni kako se ponašati, a često se dogodi da niti nemamo kontrolu nad onime što govorimo. Razgovarali smo s nekoliko mladih ljudi koji su s nama podijelili užase razgovora za posao.
foto: Coca-Colina podrška mladima
Dođeš prerano, zakasniš, zaboraviš se rukovati ili reći svoje ime, automatski pređeš na ‘ti’ s budućim šefom… Širok je spektar pogrešaka koje ljudi čine na razgovorima za posao. Pitali smo nekoliko ljudi o njihovim pogreškama na razgovoru za posao. Ovo su njihove priče.
Ono kad izgubiš kontrolu
– Bila sam na razgovoru za posao u jednoj tvrtki koja je tražila moju struku. Tada sam još bila studentica na preddiplomskom, ali sam već imala nekog iskustva u sličnim tvrtkama. Period prije toga nisam radila skoro pola godine, a studentski život kad odeš od doma može biti prilično skup. Zato mi je bilo kakav posao očajnički trebao. Na razgovoru za posao sa mnom su razgovarali dvoje ljudi iz te firme, jedan od njih mi je trebao biti šef, ako dođem do posla. Već sam bila prošla onaj pismeni dio i sad smo se trebali upoznati i vidjeti da li si pašemo. Od početka mi se taj razgovor nije baš činio najbajnijim, ali sam stisla zube i odlučila izgurati do kraja. Ipak, nakon milijun prilično glupih i nerelevantnih pitanja prekipjelo mi je kad me je taj moj budući šef pitao s kim živim. Naravno, odgovorila sam mu iskreno i pregrizla sam jezik i sama sebe spriječila da ne budem bahata. Ali, kako je razgovor išao dalje ja sam samo kipjela pa kad je došao red na mene da pitam nešto samo je izletjelo iz mene: „A s kime vi živite?“. Svi smo se lažno nasmijali na to, pozdravili se i ja sam otišla. Nisam nikad dobila taj posao – rekla nam je Patricija, studentica iz Varaždina.
Ah, ta čekaonica
– Išao sam na svoj prvi pravi razgovor za posao nakon faksa. Nešto sam bio radio kao student, ali nikad u svojoj struci i nikad ovako ozbiljno. Sastanak je bio dogovoren za 11 sati, pa sam štreberski došao u 20 do 11, prošao portu i uputio se na treći kat te poslovne zgrade. Bilo mi je malo čudno jer kad sam došao na taj treći kat vidio sam neku polu-dvoranu sa stolicama i nekim barom i ljude koji su prolazili. Sjeo sam se tamo u nadi da će netko doći po mene, nisam se sjetio da bih možda mogao pronaći vrata na kojima piše ime te osobe s kojom se nalazim. I tako sam ja sjedio 15, 20 minuta, nitko nije došao. Malo sam postao nervozan, ali sam mislio da je valjda netko ispred mene i da se odužilo. Ostao sam još 20 minuta. Već sam se doslovno sledio od straha i nervoze i odlučio ići pronaći tu sobu gdje bi se razgovor trebao voditi. Tek kad sam napravio 20-ak koraka po toj dvorani, sam vidio staklena vrata na kojima je velikim slovima pisalo ime firme. Kad sam ušao u tu prostoriju, odmah mi je došao neki frajer i pitao jesam li ja za razgovor za posao. Pošpotao me da kasnim, ali da su me, na svu sreću, pričekali. Da skratim priču, moji budući poslodavci nisu bili zadovoljni što kasnim, zbog toga sam se još više unervozio i nisam više znao normalno pričati. Nisam dobio taj posao. Poanta priče – pitajte ako nešto ne znate ili vam nije jasno, ja sam to naučio na teži način – rekao nam je Josip, koji je u međuvremenu ipak pronašao posao. Na taj razgovor nije zakasnio!
„Probajte rakiju, ja je pekla“
– To je bio moj prvi razgovor za posao ikad, na prvoj godini faksa. Dakle, imala sam 19 godina i nisam imala pojma o ničemu. Išla sam na razgovor u dosta ozbiljnu firmu čije bi mi ime u CV-u super izgledalo. Jako sam htjela dobiti taj posao pa sam smislila i super strategiju koja mi ga je trebala zajamčiti. Znala sam da ću razgovarati s troje ljudi pa sam donijela tri domaće rakije koje sam pekla sa starcima dva tjedna prije. Long story short – premda im je to bilo jako simpatično kad sam im dala, nisam dobila posao. Kasnije sam čula da su takve stvari neprofesionalne i da ljudi mogu stvoriti krivi dojam o meni. Dobro da sam ovu grešku imala na prvom razgovoru ikad – rekla nam je Marijana, studentica iz Slavonskog Broda koja više ne nosi poklone na razgovore za posao.
Odijelo (ne) čini čovjeka
– Negdje na drugoj godini faksa odlučila sam prijaviti se za posao koji bi mi se super slagao uz to što sam studirala. Jako sam ozbiljno pristupila tom zadatku, vježbala pred ogledalom svoj govor i premda nisam imala puno toga u svom životopisu, imala sam priču o svojim ambicijama i idejama. Obukla sam se vrlo ozbiljno, sako i suknju, cipele na malu petu, sredila nokte i frizuru, sve je bilo po špranci. Kad sam došla na razgovor, ljudi s kojima sam razgovarala bili su praktički u trenirkama, pili su kavu i međusobno si bacali fore. Da sam znala da su oni tako obučeni i opušteni ne bih se toliko spremala. Na kraju je ispalo da sam bila preuštogljena, a da su oni tražili nekog ‘mladog i modernog’. Mjesecima kasnije su me frendovi zezali i zadirkivali gdje su mi te cipele. Eh, da sam znala… – rekla nam je Josipa, upravo diplomirana ekonomistica koja je na kraju ipak pronašla posao gdje ne mora biti toliko ozbiljno odjevena.
Postoji način kako to sve možeš izbjeći
Priča o nezgodnim situacijama na razgovoru za posao ima toliko koliko ima ljudi. No, da tebe ne dočeka takva sudbina, možeš se dobro pripremiti i tako izbjeći slične situacije. Riječ je o radionicama životnih i poslovnih vještina Coca-Colina podrška mladima na kojima se radi upravo na pripremi za razgovor za posao i kasniju karijeru. Radionice se održavaju po cijeloj Hrvatskoj, a više o njima možeš pročitati ovdje.
______________________________________________________________________
Tekst je nastao u suradnji native studija portala srednja.hr i Coca-Cola HBC Hrvatska.
