Suptilno se bacam pod autobuse da izbjegnem učenje
U dosta zemalja se ljudi namjerno bacaju pod aute da izvuku novac od osiguranja. U Hrvatskoj to radi očajna mladež da pobjegne od učenja. Recimo, idealno bi bilo slomiti ruku, po mogućnosti onu kojom pišeš, taman da se odmoriš mjesec dva, ali nismo izbirljivi. Iščašenje zgloba je također poželjna opcija.
Izvor: Tumblr
Kad idem do škole pretrčavam cestu sa tri trake, ne zato što mi je brži put, nego bi mi ovih dana čisto dobro došlo da se malo odmaram u bolnici s frakturom lubanje i tri kralješka jer me ‘slučajno’ pokupio autobus. Srce mi veselo poskoči kada čujem zvuk trube auta i odmah se ponadam lijepom tretmanu na traumatologiji da se konačno naspavam kao čovjek.
Ponekad tri sata sna u tjedan dana jednostavno nije dovoljno.
Cijeli studeni je zapravo period kada dobiješ suicidalne misli dok petu noć za redom bdiješ nad knjigom i proklinješ dan kad si upisao tu školu, jer realno, mogao si preživjeti na baušteli kod tetke u Njemačkoj. Barem bi bio mentalno stabilniji.
No kako stvari danas stoje, i s gimnazijom i dva završena fakulteta ćeš završiti na istom.
Moda inspirirana Jakuševcem
Alarm mi zvoni u sedam ujutro. Idućih sat vremena psujem mu sve po spisku jer se pali svakih deset minuta, a ja ga uredno odgađam. Sve dok se u osam ne odlučim konačno ustati. Škola je za pola sata, ali boli me kurac jer mi je postignuće što sam uopće i ustala iz kreveta. Rutina mi je pogledati raspored i slati poruke ljudima ‘e daj me nemojte zapisat prvi sat.’ Uopće ni ne znam što je prvi sat, ali očito ću ga propustiti. Povremeno odlučim čak i oprati kosu jer me više sram da mi ljudi iz nje izvlače mrvice misterioznog podrijetla. Jednako često kažem ‘zajebi to’ i kao najveća seljanka uzimam gumicu za tegle pekmeza i stavim rep. Tješim se da me zapravo nitko neće ni gledati.
Kurac neće. Baš taj dan kada obučem tatinu vestu, imam šminku od prekjučer i ptice mi se zalijeću u glavu jer mi kosa izgleda kao gnijezdo, ja ću sresti pola osnovne, proći će televizijska ekipa s kamerama, a gradsko komunalno redarstvo će me vrebati jer iz daljine izgledam kao vreća smeća.
Bar se ljudi miču od mene u tramvajima jer izgledam kao da ću početi okolo žicati sitniš.
Na satu klasika, okupiram zadnju klupu i umotam se u šal veličine omanje afričke države. Ljudi se sklanjaju od mene po hodnicima jer valjda izgledam kao prosjak ogrnut dekom koji je provalio u školu da se grije. Prednost je ipak što bih pod taj šal mogla sakriti osam lubenica i ne izgledati sumnjivo, pa su neki testovi automatski olakšani.
Parola snađi se
Dakle pisao se test. Ja sam se naravno kao uzorna gimnazijalka pripremila, a pod pripremila mislim na to da sam imala pola prepisane knjige strateški raspoređeno ispod šala. Mislim, nisam baš skroz nespremna došla, znala sam samostalno riješiti otprilike dva pitanja. Sveukupno ih je bilo 40. Nakon prvih 30 sekundi pisanja sam iscrpila svo svoje znanje pa mi je u pomoć pritekao skriveni arsenal papirića. Čak sam uspijevala izvući nešto s njih.
I onda sam u zadnjem trenutku podigla pogled.
Profesorica se suptilno približavala. Bila je dvije kupe od mene, a ja sam u rukama imala toliku količinu papira da sam mogla konkurirati Sveučilišnoj knjižnici. Trudila sam se ostati smirena i napravila jedinu logičnu stvar koja mi je tog trena pala na pamet.
Pojela sam ih.
Pojela sam šalabahtere.
U trenutku panike to mi se činilo kao jedini izlaz, pa sam ih samo brzinski stavila u usta i skoro se ugušila. Ovo ne spada u moje najponosnije trenutke, ali barem sam se snašla. Iako je to zapravo bio dosta glup potez jer sam ih mogla čisto komotno šutnuti u krilo. Profesorica me malo sumnjičavo pogledala i nastavila dalje, mislim da sam joj samo izgledala kao da žvačem neku odvratnu žvaku. Jedino što me zabrinjava je količina tinte koju sam usput pojela.
Nadam se da ću ove izvanredne instinkte za preživljavanje prenijeti na svoje potomke.
