Ispovijesti brucošice: Ja sam na medicini, zakaj bih radila za minimalac?
Iako se ne družim pretjerano s mojima s godine na medicini, ne mogu si pomoći, a da ne slušam kaj međusobno pričaju. I neki dan sam načula najčudniju stvar na svijetu – oni se vesele povećanju minimalne studentske satnice? Kome to mijenja stvari?
Foto: Unsplash
Možda to ne bi očekivali od mene jer realno, nije da moram raditi, ali ja sam u životu fakat puno stvari radila. Svako ljeto si nađem neki ljetni poslić koji mi itekako podeblja CV, pa sada iako imam tek 19 godina, imam iza sebe tri ozbiljna ljetna posla i par stažiranja.
Bit ću iskrena i priznati da se ti poslovi nisu pretjerano ticali medicine, ali uvijek sam se fakat trudila da mi nekak pomaže. Mislim da je najbolje ljeto bilo ono kada sam doslovno radila svaki dan. Mislim, ne vikendima, ali od ponedjeljka do petka – svaaaaki dan. I to po četiri sata, znači praktički nisam imala nimalo vremena za sebe. Radila sam u jednoj ordinaciji u Splitu, pa ajde, barem sam bila na moru. Ali kaj mi to znači, kada nisam mogla skoro nikad na plažu jer sam radila od 11 do 15?
Bio je to fakat stresan period u mom životu jer sam se morala javljati na telefon i raditi ljudima raspored. Trebalo mi je par tjedana dok se skroz ne ufuram u priču, ali onda sam bila prejebena u tome. Mislim, doslovno su mi ljudi na poslu rekli da nikad nisu imali ljupkiju osobu od mene na recepciji, a to je fakat bitno jer ono, kada ti dolaze u ordinaciju poznati, moraš znati kak pričati s njima.
Stara sam
Napravila sam brutalan networking (damn, osjećam se tak staro kad kažem ovo), ali najbitnije od svega, mogla sam gledati doktore kak rade. Tad sam se fakat zaljubila u medicinu i skužila da se realno, želim time baviti cijeli život. I upravo je to smisao ljetnog posla – ne da zgrčeš pare, nego da skužiš kaj te zanima.
Mislim, meni fakat ne trebaju pare – kad bi moji starci saznali da nemam na računu par tisuća kuna, ono čisto da imam jer nikad ne znaš kaj se može dogoditi, mislim da bi dobili slom živaca. Ali bilo mi je brutalno to kaj sam zarađivala baš svoje novce. Sad, ne sjećam se točno koliko sam zaradila jer nisam baš pratila kaj se događa na računu, ali znam da mi je satnica bila 60 kn.
Osobni poraz
I baš zato me iznenadilo kad sam vidjela da se minimalna satnica podiže i da sada zapravo po prvi put ikada prelazi 30 kn. Pa ja ne bih radila za te novce niti da mi je zadnja stvar na svijetu, ne zvala se ja Tessa. Koliko je to poražavajuće da ti sebe tako malo cijeniš, pa da radiš za te novce? Mislim, ja znam da ne bih to nikad mogla, a nitko ni iz mojeg društva. I sigurna sam da zapravo nitko ne radi za tu lovu, pa to je sramotno malo.
Da ti je satnica 30 kn, i da radiš svaki dan po četiri sata, pa to na kraju ispadne niti tri soma kuna? Kaj bih ja trebala s time? To mi je doslovno jedan slabiji šoping i dva pića subotom. Fakat ne kužim kakva je ovo država, u kojoj je to minimalac. Ali realno, i da je 60 kn minimalac, ne bih htjela raditi za to – ne želim biti na minimalcu, bolja sam od toga.
*Svaka sličnost sa stvarnim osobama nije slučajna.
