[Dnevnik brucoša 2] Di su pare?

A- A+

22. rujna 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku dnevnika, naš brucoš pokušava skupiti novac za plaćanje školarine. Kako se radi o osobi bez ikakvih vještina, na pamet mu padaju samo ideje o brzoj zaradi. To naravno prođe krasno.

Like na Dnevnik brucoša i kažem ti u inbox dal’ te volim.

foto: srednja.hr

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Hitna pomoć

Ćelavi me zvao oko sedam navečer. Šetao sam s Miškom po kvartu. Nisam ju puštao s uzice jer sam ju sinoć morao hvatati sat i pol po livadi.

– Di si glava?, pitao je.

– Glava ti u…., pokušao sam smisliti neku foru s glavom ili starom ili nešto ali sam zapeo i mucao.

– Kaj?

– Ma niš’.

– Jesi ti to sad pokušavao smisliti neku kao foru pa si sjeb’o?

– Ne.

– Ne laži

– No, jesam.

– Jadniče, smijao se.

– Šta ‘oćeš?

– ‘Oš ić’ sa mnom sutra upisat godinu?

– Jel’ moram i ja to?

– Pa valjda moraš ponovno upisat, kajjaznam.

– Aj idem onda, rekao sam.

Pozdravili smo se i spustili slušalicu. Hodao sam još možda deset metara. Miška je stala da ponjuška mlaz pišaline koji je neko ostavio na zidu i cesti.

– Fuj, to rekao sam i povukao uzicu.

Nije me jebala li pet posto. Odlučio sam da je pustim da se nauživa.

Misao je poput metka prošla kroz glavu. Ponovno sam nazvao Ćelavog. Javio se nakon tri zvona.

– Jel’ moram ja sad platit nešto? pitao sam bez pozdrava.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Gazda dolazi pregledati stan

Školarina

Ispostavilo se da upis nove godine moram platiti 5 i pol tisuća kuna. To mi je rekao Ćelavi kad je došao do mene nakon upisa.

– Kaj si se usr’o. Sam plati i bok, rekao je.

– A od čeg’ da platim u pizdu materinu?

– Pa nek’ ti starci plate.

– Neće mi niš’ oni platit.

– Kak neće?

– Pa neće. Rekli su mi da si sam to sredim, da oni ne misle plaćat’ ponavljačke godine.

– Kak’ su onda mislili da ćeš studirat?

– Rekli su mi da smislim sam nešto.

– Pa jesi smislio? pitao je.

Pogledao sam ga.

– Jel ti ja izgledam k’o čovjek koji je nešto smislio?

Ušutio je. Zapalio sam još jednu cigaretu i naslonio se u fotelju. Nisam mogao vjerovati koliko sam glup. Valjda sam očekivao da će se smilovati. Da će me samo jedan dan nazvati i reći – Sine, evo ti lova za faks. Ni jednom nisam iskreno pomislio da oni možda misle ozbiljno. Da mi stvarno neće dati lovu za upis.

Ali nisu. Jučer sam bio na bankomatu da vidim jesu li slučajno šta poslali. Nisu.

– Mogu ti ja uletit’ sa hiljadu kuna, rekao je Ćelavi.

– Šta će mi hiljadu kuna?

– Pa to je početak, rekao je.

– Početak kraja.

– Ma ne seri. Kaj, dam ti hiljadu kuna. Sam moramo dvaput dobit’ kvotu dva na live klađenju i imaš lovu. Vratiš mi kad buš im’o, rekao je.

– Ma ti si lud, rekao sam.

– Jel’ imaš ti pametniju ideju?

Šutio sam pet sekundi. Nikakva ideja nije stizala.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Mrtve konzultacije

Kladara

– Ja ovo kurca ne kužim, rekao sam.

Gledao sam u nepregledne listine papira polijepljene po zidovima. Brojke i skraćenice pisale su sitnim, blijedim znakovima. Cijeli proces klađenja je dosta kompleksan. Zahtjeva poznavanje pun kurac informacija, upotrijebu različitih matematičkih funkcija, predviđanje ishoda i tak to. Kompleksnije je od najkonkurentnijih profesionalnih vještina ljudi koji se naviše klade. Ljudi iz kladionice u životu najviše moraju misliti kada uđu u kladionicu. Dost’ sjebano.

– Nije neka ponuda, rekao je Ćelavi.

– Sam stavi na kvotu dva i idemo.

– Stavit ću petsto na kvotu 4, rekao je.

– Kakvog to smisla ima?

– Ak’ sjebeš da se moš’ vadit’.

– Pa jel’ nije teže pogodit kvotu 4?

– Je, al’ ja ću stavit dvije kvote 2, ne jednu kvotu četiri?

– Kak’ je to kvota četiri onda? ‘Oćeš stavit dva puta po 500 kuna na kvotu 2? S čim ću se onda vadit’.

Ćelavi me gledao kao da sam idiot.

– Evo ti deset kuna, odi si kupit sladoled i čekaj me vani, rekao je.

Vratio se za 15 minuta. Ja sam sjedio na klupi i lizao sladoled.

– Musav si, rekao je.

– Odjebi, rekao sam.

Zapalio je cigaretu.

– Čuj, a da odemo do automata?

– Zašto, pitao sam odgrizajući komad čokolade.

– Ma odigr’o sam tu live, rekao je i gledao u pod.

– I?

– I niš’.

– A u pičku materinu. Koliko još imamo?

– 300, rekao je i ispustio dim iz pluća.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Pokušao sam se promijeniti

Automat

Automat klub na kvartu bio je skroz prazan. Bilo je dva popodne i njegovi stalni posjetitelji tek su se budili u lokvama vlastite sline.

Teta koja tamo radi gledala je emisiju o kuhanju na portabl televizoru u kabini. Bila je vidno iznervirana našim dolaskom.

– Šta vi hoćete? pitala je nadrkano.

– Pare ili život, rekao je Ćelavi i u nju uperio pištolj od prstiju. Bilo me sram zbog njega.

– Osobne, rekla je tetka,

Ćelavi joj je dao osobnu.

– Ti? pitala me.

– Ostala mi je doma. Al’ u redu je. Imam skoro dvadeset.

– Ne možeš biti tu bez osobne, rekla je. Na licu joj se vidjelo da joj je drago zbog toga što će me izbaciti. To je bila njena mala osveta za to što smo ju prekinuli u rašpanju noktiju i gledanju emisije o pripremanju jela od konjskog mesa.

– Ma dajte…počeo sam se izmotavati.

– Van, rekla je bez milosti i prstom pokaza prema vratima.

Izašao sam van.

Ćelavi je izašao za nekih 20 minuta.

– Jel’ ti to opet jedeš sladoled, pitao je.

– Aha, rekao sam. Kupio sam si još jedan sladoled dok sam čekao.

– Dva sladoleda u sat vremena?

– Jedem kad sam nervozan. Odi u kurac, rekao sam.

– No? rekao sam kad sam skužio da on ne misi nastaviti razgovor.

– A niš’, rekao je.

– No, šta je bilo?

– Stavio sam dvjesto na rulet, rekao je tužno.

– Šta, niš’, a? pitao sam.

– Ostalo nam je još 100. Mogli bi neki divlji listić složit’? rekao je.

Nisam htio do kladare. Nisam htio ništa više. Od početka sam znao da od svega ovoga neće biti ništa. Nisam se puno ni razočarao.

– Bolje da uzmemo tuftu, rekao sam. Ćelavi se složio.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Starci su me vratili doma

Pomoć

U osam sati bio sam sam u stanu. Mislim, bila je još i Miška ali ona je pas i ne računa se. Sjedio sam za stolom a ispred mene je bio mobitel. Uzeo sam ga u ruku i odmah vratio nazad. Nisam htio zvati. Iz inata. Nisam htio žicati.

Al’ opet, ako ne platim godinu morat’ ću doma. Ne želim doma. Ne znam šta bi sa sobom doma.

Ponovno sam podigao telefon, u izborniku našao broj od starog i odmah spustio telefon.

Možda bih mogao raditi doma godinu dana pa se vratiti? Možda to ne bi bilo loše. Dobro to bi onda značilo da bi morao raditi godinu dana.

Ponovno sam uzeo telefon i našao broj od starog. Dugo sam buljio u zelenu tipku.

Stisnuo sam zube i zažmirio.