[Dnevnik brucoša 2] Gazda dolazi pregledati stan

A- A+

8. rujna 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku Dnevnika, brucošu stanodavac dolazi pregledati stan. Brucoš sve počisti, ispolira i popravi, tako da na kraju ne bude nikakvih problema. Gazda je toliko oduševljen očuvanošću stana, da brucoš pokloni 50 eura.

Pratite Dnevnik na Facebooku!

foto: YouTube

– Daj se makni u pičku materinu, režao sam na Ćelavog.

Sjedio je na mom kauču s laptopom u krilu i nogama na stoliću. Ja sam pokušavao usisavati oko njega. Sutra mi je trebao doći gazda od stana da prijavimo boravište. Nije bilo potrebe da ulazi gore, ali se lik sam pozvao na kavu. Mislim, nije bio u svom stanu godinu dana pa je valjda htio vidjet da ritualno ne žrtvujem koze u kupatilu.

Čistio sam skoro cijeli dan. Od šest popodne do devet navečer. Iznio sam četiri velike vreće limenki i plastičnih boca levića. Stavio sam ih kraj kante. Kad sam se vratio gore i pogledao s balkona, više ih nije bilo. Boce od pelića nisam bacao. Poslagao sam ih na vrh kuhinjskih ormarića. Kao antitrofeje iz jedne propale godine. U isto vrijeme sam se ponosio s njima i malo se sramio. Ne znam se objasniti.

Ćelavi je došao oko osam. Rek’o je da će pomoć ali je samo sjedio i pušio moje cigarete jer je pičkica i ne smije pušit doma.

– E, jel možeš ne usisavat’ sad. Ne čujem telku, rekao je.

– Daj odi doma ak’ neš’ ništa radit, odgovorio sam.

– Joj što je gospodična nervozna, narugao se, ustao i otišao u vece.

– Ak’ zapišaš dasku ubit’ ću te, viknuo sam za njim.

– Stari moj nisam dasku zapiš’o od kad sam se rodio. Iam snajperčinu u gaćama, rekao je iz vecea.

Čim je izašao, ušao sam za njim.

Daska je bila zapišana.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Pokušao sam se promijeniti

Gosti

Kad sam završio, stan je izgledao relativno dobro. Smrdilo je samo malo, ali to je dolazilo iz frižidera i tu nisam ništa mogao. Po rubovima soba bile su prljave kuhinjske krpe kojima sam prebrisao podove. Pola prljavog suđa sam strpao u pečnicu da se ne vidi. Odjeću koju sam pokupio s podova nagurao sam u kKnzumove vrećice i gurnuo ispod kreveta. Površinski je izgledalo dosta jebeno. Osim što je smeće od Ćelavog još smrdilo na kauču.

– Kaj ćemo sad, rekao je kad sam napokon sjeo na kauč i zapalio cigaretu.

– Šta kaj ćemo sad?

– Pa ‘oćemo otić’ do dućana po neke pive il’ neš?

– Dolazi mi gazda u devet.

– I?

– Šta i?

– Daj ne seri jebote. Idemo uzet’ po pivicu.

Otišli smo dolje po pive, vratili se i odigrali partiju PES-a. Ćelavom to nije bilo dosta.

– Kaj ti nemaš niš’ za smotat’? pitao je.

– Ne’am.

– ‘Oćemo se skrpat za neku pljugu?

– Nemam para, odgovorio sam.

Nije bio zadovoljan, ali je zašutio. Odigrali smo još jednu partiju. Spušio je 6:2.

– A da ja pitam ove svoje s kvarta? pitao je.

– Ha čuj. Ak’ će ti dat za tuftu besplatno samo izvoli.

Uzeo je mobitel i otišao razgovarati u hodnik.

– E jel’ mogu doć’ Mare i još neka dvojica tu zapalit’ tu gore? pitao je kad se vratio.

– Ne, odgovorio sam.

– Aha, rekao je tužno.

Šutili smo i birali ekipe.

– A zašto? pitao je.

– Zato što mi se neda gledat’ te mrtve klošare.

Opet smo šutili.

– Ja sam im rek’o da dođu za dvadeset, rekao je tiho.

– Ma odi u pičku materinu.

Medicinka

Došli su za pola sata. Osim sa mnom, Ćelavi se nekad družio s tom nekom ekipom s kvarta. Ja sam ih znao samo iz viđenja. Ćelavi bi ih nekad pozdravio u prolazu i to bi bilo to. Meni su išli na kurac jer su na pet kilometara smrdili na laž. Imali su lažne ‘boli me kurac’ gardove i lažne isforsirane smjehove.

Bio sam ljut na Ćelavog što ih je zvao. Donjeli su bocu neke rakije i posjedali na kauč.

– Dobra buksa, rekao mi je taj jedan s kojim je Ćelavi bio dobar. Druga dvojica su bili preglupi da bi išta rekli. Izgledali su kao neprirodno velika vrtićka djeca.

– Mhm, odgovorio sam.

– Ovaj, jel’ možemo smotat’? pitao je. Ova dvojica su skureno hihotala.

– Ma moš’ tu kaj ‘oćeš buraz, kurčio se Ćelavi. Pogledao sam ga bijesno stisnutih usnica.

Lik je izvadio tuftu iz patike i smotao tanku i ravnu pljugu. Zapalio je, povukao dva brza dima i dodao mi.

– Pazi s tim stari. Ovo ti je jebena ćiba. Medicinka, rekao je kad je ispustio dim. Ova druga dvojica su klimala glavom?

– Medicinka a? rekao sam i povukao dim,

Jadnu budalu je neko sjebao. Prodali su mu domaću travulju i nafilali ga s nekom spikom da je to medicinska trava iz Danske il’ tak’ neki kurac. On im je povjerovao jer je glup k’o kurac. Odrali su ga za dvaput veću cifru i smijali mu se iza leđa. Da sam bio malo bolje volje, možda bi mi i bilo žao lika.

Tufta je imala blag i sladak okus. Nije grizla za vrat ni ništa. Povukao sam veliki dim. Čim sam ga ispustio, netko mi je dodao rakiju.

– Lakše malo, smijao se Mare.

Smijao sam se i ja. Sve je bilo smiješno. I mekano. I maglovito.

Murija

Ne znam koliko je vremena prošlo. Možda sam i malo zaspao. Znam da sam u jednom trenutku podigao glavu, a nitko od ovih likova više nije imao majicu. Oprezno sam pogledao dolje. Ja sam imao. Bio sam sretan zbog toga.

Stan je izgledao kao da je prošla racija. Jedan od likova stajao je pred televizorom na kojem je bio do kraja pojačan CMC i hipnotizirano se gladio po golim prsima na neku tužnu pjesmu od Alena Vitasovića.

Balkon je bio otvoren. Ćelavi je stajao kraj ograde. Govorio je da će se bacit i smijao kao luđak. Mare i ovaj treći lik su stajali iza njega, isto se smijali i govorili – baci se, baci se.

Ja sam samo gledao u to. Sve sam vidio, ali kao da mi je mozak bio odvojen od tijela. Nisam se pomaknuti. Nisam se mogao ni uzrujati. Mogao sam samo mirno sjediti i promatrati sve to.

Netko je pozvonio na vrata.

– Vrata, viknuo sam. Kao da sam doma i derem se staroj da je netko na vratima. Trebalo mi je 15 sekundi da mi dođe da sam u svom stanu i da sam moram otvorit’ vrata.

Otišao sam do hodnika i otvorio vrata. Pred njima su stajala dva murjaka.

– Dobro večer. Susjedi su se žalili da se odavde čuju čudni zvukovi, rekao je jedan.

– Dobro, odgovorio sam.

– Šta dobro? čudio se murjak.

– Kako to mislite? pitao sam. Nimalo me nije bilo strah.

Murjak se prvo zbrejkao jer razgovor nije imao nikakvog smisla, a onda se ipak sjetio da je murjak.

– Jel’ možemo uć? pitao je i bez čekanja odgovora zakoračio unutra.

– Ne možete, rekao sam. Nisam mu se maknuo s puta pa se zabio i odbio od mene.

To ga je isto malo zbunilo.

– Zašto? pitao je pomalo tužno.

– Zašto bi ušli? pitao sam.

Nije imao odgovor na to pitanje i to ga je ljutilo.

– Dajte osobnu, zarežao je.

Dao sam mu osobnu, a on ju je proslijedio kolegi da ju provuče kroz onaj kalkulator.

– Jesu često tu tulumi? pitao je.

– Pa ono, ne baš tulumi, ogovorio sam.

– Susjedi vele da se često buči u ovom stanu.

– Pa ono. Družimo se ponekad ovdje. Al’ nije da je tu neko narkomansko leglo il’ tak’ neš’, rekao sam.

Gledao me kao da sam luđak. Vjerovatno sam i izgledao kao luđak.

– Koliko vas je ovdje? pitao je.

– Četvoro.

– Pozovite ih da i njih provjerimo.

Pozvao sam ih.

Izašla su sva trojica bez majica i patika, zjenica velikih poput teniskih loptica i postrojili se pred murjakom.

Jutro

Probudio me mobitel. Gazda je zvao. Stišao sam ton i ostao mirno ležati. Kad je poziv završio, pogledao sam koliko je sati. Kasnio sam pola sata. Imao sam tri propuštena poziva i četiri poruke. Sve od gazde.

Oprezno sam se ustao. Osjećao sam se kao da mi je glava jastučić za igle. Sa iglama i sve.

Soba mi je izgledala relativno u redu. Polako sam krenuo prema dnevnoj. Dnevna nije izgledala u redu.

Iz nekog razloga svo je pokućstvo bilo zgurano u kut sobe. Osim stolica. Stolica uopće nije bilo. Nisam se sjećao gdje su. Pod je bio masan i sklizak. Kao da ga je netko zalio uljem. Balkonsko staklo je bilo zazbijeno a balkon je bio pun stakla. Televizor je radio.

Telefon je ponovno počeo zvoniti.

– A u pičku materinu, pomislio sam.

Otvorio sam vrata kupatila da se popišam.

Ćelavi je spavao na pločicama samo u boksericama.

– Mama odjebi, rekao je.