[Dnevnik brucoša 2] Hitna pomoć

A- A+

15. rujna 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku Dnevnika, naš brucoš (ne bi ga tako trebali više zvat, al’ ajde) ima zdravstvenih problema, i to ne onakvih kakvih bi od njega očekivali. U zadnji tren dobiva nezasluženu pomoć od neočekivane pružateljice pomoći.

Like na Dnevnik brucoša i riješi se akni!

foto: YouTube I screenshot

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Gazda dolazi pregledati stan

– Neću igrat, jesi ti normalan, rekao sam Ćelavom.

– Ne seri, aj’ jedan na jedan bar, odgovorio je.

– To je još gore. Mokro je. Polomit’ ću se.

– Ma neš’.

Bili smo na školskom i šutali na koš, a Mišku smo pustili da se valja o blatu. Bilo je toplo, ali kiša je cijeli dan nešto srala. Kao, malo bi pala, pa bi onda opet bilo sunce. Više nije padala, ali je beton bio mokar i pun lokvi. Moja izguljena lopta je sve upijala. Bila je teška bar dve kile.

Ćelavi je htio da igramo tamo s nekom ekipom. Ja sam imao loš osjećaj. Mogao sam točno vidjeti kako proklizavam na skliskom betonu i kako mi koljeno iskače iz čašice. Nisam to mogao izbiti iz glave.

– Daj, ajde. Kaj smo uopće išli na koš ak’ nećemo igrat’, ljutio se.

– Iz zajebancije.

– Jebala te tvoja zajebancija.

Krv u oku

– E sori, jel’ imate trojku vas dvojica? rekao je netko iza nas.

Neki Ćelavi lik od skoro dva metra išao je prema nama iz smjera drugog koša.

– Nemamo, odgovorio je Ćelavi.

– Jel’ bi igrali? Nama fali dvoje za tri na tri, rekao je Veliki Ćelavi.

Ćelavi me pogledao kao da mi hoće reći – Daj ajmo.

Ja sam ga pogledao kao da mu hoću reći – Rek’o sam ti da ne.

– Pa može, rekao je Ćelavi i krenuo prema njemu.

– Jebem ti mater, šapnuo sam Ćelavom dok smo prelazili teren do drugog koša.

Njih je bilo četvero. Meni i Ćelavom su dali još nekog debelog lika koji je stajao u kutu i šutao trice. Ja sam se odlučio da ću čuvati tog Velikog Ćelavog. Računao sam da će se samo gurati pod košem i da neće izlaziti iz reketa. To mi je odgovaralo jer mi se pod jedan nije trčalo, a pod dva nisam htio slomiti nogu na skliskom betonu.

Zapravo je bilo dosta zabavno igrat’. Ćelavi je trčao k’o kreten i trudio se, ali je fulao baš sve pod košem. Ja sam bio kilav u obrani i Veliki Ćelavi je bez beda dominirao. Kad bi ja dobio loptu, dao bi debelom na tricu. Čak je i pogađao. Sve u svemu bili smo egal.

– Daj se fakat trgni malo igraš k’o jebena mila gera, koji ti je kurac, režao je Ćelavi na mene kad je Veliki Ćelavi dao još jedno neometano polaganje pod košem.

– Odjebi , odogovorio sam.

Sljedeći napad ponovno su igrali na Velikog pod košem. Primio je loptu, izgurao me i krenuo da će je položiti. Ne znam šta mi je bilo. Valjda me Ćelavi sjebao podsvjesno. Okrenuo sam se i skočio za Velikim. Nije se nadao da ću ga pokušati zaustaviti. Loptu je držao nisko iznad glave. Dohvatio sam je vršcima prstiju i odbio u pičku materrinu.

– To mali, derao se Ćelavi.

– Faul, rekao je Veliki.

Nije bio nikakav faul. Znao sam to i ja i svi ostali na terenu. Htio sam mu reći da ne bude pička, al’ nije baš izgledao spreman na dijalog. Malo me naljutio.

Kad je ponovno primio loptu, bacio sam se za njom bez razmišljanja. Želio sam ga opet sjebati. Pa nek’ zove faul. Ovaj put je bio spreman. Dočekao me laktom i pogodio ravno u oko.

– A U PIČKU MATERINU, zaurlao sam i uhvatio se za glavu.

– KAJ RADIŠ KOJI KURAC, derao se Ćelavi.

– Sam se nabio. Nije mu niš’, rekao je Veliki Ćelavi i sasvim mirno izveo loptu za novi napad.

Sad mi je već fakat bilo pun kurac. Glava mi je pulsirala. Al ak’ će tak igrat, nek igra.

– Daj, pusti, idemo igrat’, rekao sam Ćelavom i krenuo natrag prema košu.

Debeli u kutu me prestravljeno gledao.

– Šta? pitao sam.

– Krv ti ide, rekao je.

Prošao sam rukom po čelu. Na prstima je ostala mješavina krvi i znoja.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Pokušao sam se promijeniti

Manijak

Možda deset sekundi kasnije tamna krv pokrivala mi je pola lica. Porezotina je bila malo iznad oka. Skinuo sam bijelu majicu i njome pokušao zaustaviti krvarenje, a ostali su se okupili oko mene.

– De da vidim, rekao je Veliki Ćelavi.

Maknuo sam majicu da vidi.

– Ma nije ti ni arkada pukla. Možda dva tri šava. Ništa to, rekao je ravnodušno i okrenuo se šutati na koš.

– U pizdu materinu, psovao sam si u bradu.

– Šta ćeš sad? pitao je pravi Ćelavi.

– A niš’, idem doma, rekao sam.

– Daj debilu, odi na hitnu da ti to pogledaju, rekao je Ćelavi.

– Neda mi se na jebenu Hitnu.

– Zagnojiće ti se to idiote. I onda će ti pol lica otpast, rekao je Ćelavi.

– Pretjeruješ.

– Iskrvarit ćeš preko noći debilu, odi da ti se to zašije i očisti jebote.

– Ideš ti samnom?

– Danas je Dinamo… rekao je Ćelavi.

– Ma odi u kurac, rekao sam.

Obukao sam majicu. Cijela je bila krvava. Izgledao sam stvarno sablasno. Onako krvava lica, mokar i u toj majici. Kao da sam izbo nekog.

– Di onda idem? Na Laginjinu? pitao sam.

– Zakaj bi tam’ iš’o? pitao je Ćelavi.

– Pa tamo mi je doktorica, rekao sam.

– Odi na neku hitnu u Novom Zagrebu jebote.

– Ok. Al ti uzmi Mišku kod sebe.

Krenuo sam sa školskog. Još nisam bio siguran dal’ ću na hitnu ili doma. Mislim, krv mi se malo zaustavila. Arkada nije pukla. Rana je bila otvorena, al’ mislim da bi mogla zarast’ ako budem žmirio na to oko.

S druge strane, ljudi na ulici su me prestravljeno gledali. Dobro, možda zato što sam izgledao kao koljač. Majke su sklanjale djecu od mene dok sam prolazio. Možda bi i trebao otići na tu hitnu.

Stao sam na kiosku da kupim neke maramice. Žabolika baba iza stakla me nije ni pogledala.

– Jednu kunu, zakreštala je.

Stavio sam cenera na pult. Uzela je lovu, razmijenila je i digla pogled da mi vrati pare. Oči su joj se odmah raširile.

– A u pičku materinu, izletjelo joj je.

– Hvala, rekao sam i uzeo lovu.

Sjeo sam na klupicu kraj ceste da se skockam. Nisam znao ni di je hitna. Bilo me i malo strah ić’ sam. Ne znam zašto, ali je. Mrzim miris doktora.

Nisam mogao prestati misliti o tome kako dolazim doma i liježem u svoj smrdljivi krevet i kako se rana po noći otvara i kako se budim u lokvi vlastite krvi. Ili još gore. Da se rana zagnoji i da umirem od sepse. Ili još gore. Da se stvori neki ugrušak i da dođe do mozga i da dobijem moždani pa da do kraja života pišam u gaće.

Gledao sam u pod i držao maramicu preko oka. Nisam znao šta da radim.

– Jesi dobro, čuo sam poznati glasić iza sebe.

Hitna

– Pa što je tebi bilo, rekla je Vještica kada me vidjela od naprijed.

Nosila je nekakvu bijelu majičicu, traperice i visoke adidaske. Crna kosa bila joj je povezana u visoki rep, a šiške su joj padale preko očiju.

– Neš’ vjerovat’, rekao sam i nasmijao se.

– Ajde probaj, rekla je. Smješkala se. Vidjeli su joj se bijeli i pravilni zubići.

– Ma niš’. Pao sam u kotao s višnjama.

– Di si našao kotao s višnjama ovdje?

– A jebiga, rekao sam sa smiješkom. Nisam se ništa bolje mogao sjetiti.

Sjela je pored mene, uzela mi maramicu iz ruke i krenula brisati krv s lica. Osjetio sam kako mi njeni tanki prstići nježno dodiruju kožu. Mirisala je na vaniliju. Malo mi se i digao. Ne znam odakle mi krvi.

– Trebao bi otići na hitnu da ti to zašiju, rekla je zabrinuto.

– Ma treba me samo njegovat’ malo. Ideš do mene? pitao sam.

– Ozbiljno ti velim, rekla je.

– A znam, odgovorio sam tužno.

– Ajde idemo, rekla je.

– Kod mene? pitao sam.

– Na šivanje, odgovorila je ustajući.

Uzela me za ruku i povela.