[Dnevnik brucoša 2] Kako da živim bez para

A- A+

13. listopada 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom, malo zakašnjelom nastavku Dnevnika, naš kolumnist donese jednu glupu odluku, pa završi u parkiću prekriven pekmezom. Ako vas zanima kako je do toga došlo, pročitajte tekst. Ako vas ne zanima, nema veze. Mi smo dobili klik, a vama sretno sa surfanjem!

Like na Facebook Dnevnik brucoša i spasit ćemo delfina.

foto: screenshot

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Prvi dan faksa, drugi put

Ćelavi se u utorak pozvao kod mene dosta rano. Probudio me. Jedva sam se osvijestio i skužio da je tek 11 ujutro. Nisam ga uspio dobro ni razumjeti. Nitko nikoga ne bi trebao zvati tako rano, da se mene pita.

Ponovno me probudio 15 minuta kasnije. Ovaj put je bio pred vratima. Pustio sam ga unutra još u snu. Bio sam samo u gaćama i kurac mi je još bio u stanju jutarnjeg pozdrava. Nije me to previše brinulo. Ako se usudi dolazit’ tako rano, nek’ snosi posljedice.

Kad je ušao, ponašao se dosta čudno. Nije mi nijednom opsovao ni ništa. Pomazio je Mišku i sjeo na krevet.

– Šta ima glava? pitao je.

Nisam još bio u stanju da mu odgovorim. U glavi sam još čuo glasove koje sam sanjao. Bio sam negdje između njih i stvarnosti.

– Nego, oš’ kavu da skuham? pitao je.

To je stvarno već bilo pun kurac čudno, ali ja nisam reagirao. Otišao je u kuhinju, a ja sam zapalio neki opušak koji sam našao kraj kauča. Trebalo mi je nešto odvratno sad da me vrati u stvarnost.

Donio je kavu na tacni i sa šećerom i svim. Popio sam srk. Malo me to vratilo.

– Ovaj, jel imaš ti šta viška para? pitao je.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Ja sam nevidljiv

Molitva

Uglavnom, Ćelavom je uletila neka komba da preko neke usrane udruge od faksa ide na neko kurčevo putovanje u Italiju ili tak’ neki kurac. Ima neku svoju lovu, ali mu nije dosta. Pitao je staru da mu da to malo para koliko mu fali, al’ ga je žena poslala u kurac. Rekla mu je da je magarac od dva metra i da ga još hrani ona koja ima metar šezdeset i reumu. To mi se činilo kao dosta radikalan stav, ali nisam htio ulaziti u njihovu obiteljsku dinamiku. Ni ja ga baš ne bih htio hraniti.

– No, jel’ imaš ti šta? pitao je Ćelavi nakon što mi je to sve ispričao.

– Ne’am, rekao sam i pogledom skenirao sobu da nađem još neki čik na kojem je ostalo malo duhana.

– Ma moraš imat’ nešto, jebote.

– Pa imam, al moram živit od toga.

– Pa moram i ja nešto jebat, a živim s onom rospijom, jebote nemrem nikog dofurat’ doma. Ovo mi je jedina prilika.

– A kog bi ti dofuro doma?

– Ma nije bitno, nekog, imao bi više samopouzdanja da znam da mogu dofurat malu doma, rekao je.

– Daj ajde lik ne znaš kupit kruh ak’ ženska radi u pekari.

– Nije bitno, jel mi daš’ il si pička?

– Jel’ ti to ulet?

– Daj odjebi. Ozbiljan sam. Pliz, molio je.

Gledao sam ga. Stvarno je bio ozbiljan. Stvarno je to želio.

– Gle. Imam petsto kuna. To mi treba bit za deset dana sljedećih deset dana. Kad ćeš mi vratit?

– E, stari, vraćam se za dva dana. Treba mi sjest neka lova. Kasni malo, jebiga. Kunem se.

– Ajde dobro, rekao sam, a on mi se bacio u naručje.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Di su pare?

Glad

Otišao je pet minuta nakon što sam mu dao lovu. Ja sam još uvijek bio zbunjen i pospan pa sam se vratio u krevet dovršiti spavanje.

Probudio sam se u pola četiri. Nisam imao ništa na faksu taj dan, a vani je sve bilo u nijansama smeđe i sive. Padala je kiša i nisam imao nikakve želje održavati se na svijesti. Probudila me glad.

Tek mi je sad palo na pamet šta sam napravio.

U frižideru sam imao pola litre mlijeka ali nisam mogao biti siguran valja li. Bilo mi je prihvatljivo riskirati s par kapljica u kavi, ali nisam ga baš htio piti. Bila je još i tegla krastavaca koja je bila tamo kad sam se uselio i komad neke pljesnive slanine za koju nisam znao odakle je. U zamrzivaču je bilo par kvrga nečega što nisam znao što je.

U ormariću je bilo pola pakiranja tjestenine i nešto malo muslija s grožđicama koje je ostavila stara kad je još bila tu. Mrzim groždice. Uzeo sam šaku tog piljevinastog muslija, zažmirio i progutao. Bio je tvrd i suh. Skoro sam se ugušio. Sagnuo sam se i pio iz pipe dok se sve nije slilo u grlo.

Bilo mi je malo muka. Sjetio sam se da imam i šećera za kavu pa sam pojeo par žlica i otišao igrati Lol u krevet.

Sljedeći sam dan trebao otići na faks. Od gladi nisam baš dobro spavao. Na silu sam progutao još dvije žlice onog šećera. Razmišljao sam i o krastavcima ali to mi baš i nije bila neka opcija.

Na faks sam došao dosta rano. Sjedio sam ispred Suvaga i grizao nokte. Bilo je brutalno hladno ali sam ostao vani. Gledao sam ljude kako stoje u grupicama i puše. Razmišljao o tome koga da pitam za cigaretu.

To mi je bilo malo neugodno. Mislim, nisam ja sad nešto razmažen, ali nisam baš bio često u situaciji da moram žicat. Nisam baš znao kako da to izvedem. Kako da se obratim. Što da kažem.

Preko puta je stajala neka ženska ekipa. Bilo ih je troje i jedna je pušila neke slim cigarete. Gledao sam kako uvlači dim i brutalno joj zavidio. Pušili su i neki likovi, ali njih sam eliminirao jer su bili kurčeviti i nisam se htio pred njima ponižavati i žicati. Koncentrirao sam se na ovu slimsicu. Jedno četiri puta sam se ustao da pređem cestu i žicam . Svaki put sam se usrao.

Na kraju je zgazila pola cigarete na betonu i otišla unutra. Predavanje je već trebalo početi.

Pokupio sam se unutra. Čeznutljivo sam gledao zgaženi čik dok sam prolazio kraj njega.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Hitna pomoć

Moralne dileme

Dok sam izlazio s faksa noge su mi podrhtavale. Boje u očima su mi se muljale, a usta su mi bila suha. U želucu sam osjećao nekakvu kiselu prazninu koja mi grči crijeva i želudac. Popio sam malo vode na WC-u pa sam se bućkao kao ona pastirska mješina. Znao sam da me to neće dugo držati.

Nisam baš mogao razmišljati ni o čemu. Nisam svjesno birao gdje hodam i kamo mi idu ruke. Na autopilotu sam ušao u dućan.

– Jebote ja nemam para, pomislio sam kad sam ušao. Ili sam to rekao na glas. Nije bilo nikakvog načina da razlučim što sam rekao, a što pomislio, što sam vidio, a što zamislio.

U dućanu je bilo toplo i svijetlo. Oči su me pekle. Mogao sam nanjušiti sve. Svaki komad šunke u izlogu, svaki kruh na polici, svaku voćku u košari, mrzim voće.

Mogao sam nanjušiti i prašnjavi vonj kupaca koji su u moljcima izgriženim jeftinim jaknama kupovali generički koncentrat rajčice i druge siromaške napoje.

Zavidio sam im. Nisam imao para ali nisam izlazio van. Samo sam hodao između polica.

Stao sam ispred police s teglama pekmeza. Ne volim baš pekmez, ali sam svejedno hipnotizirano buljio u šareni sadržaj teških tegli. Zamišljao sam kako prstima grabim tu ljepljivu masu i kako na jeziku osjećam val slatkoće i kiselosti. Ta fantazija me cijelog obuzela. Niša više nije postojalo osim te slike.

Pogledao sam oko sebe. Nije bilo nikoga. Nitko me nije mogao vidjeti.

Ruke su mi se same kretale, kunem se. Ne sjećam se zapravo ni što je bilo. Samo sam je uzeo. To je bilo to. Bilo je lako. Nije bilo nikakvih problema.

Deset minuta kasnije sjedio sam na klupi u parku. Prsti i usta su mi bili crveni. Tegla je bila na pol pojedena.

Mame su od mene sklanjale djecu koja su se tamo igrala.