[Dnevnik brucoša 2] Mrtve konzultacije

A- A+

1. rujna 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku Dnevnika Bezimeni kombinira ispite, što ga dovede na konzultacije kod jednog profesora, što ga dovede do malo poniženja što ga dovede tamo gdje on i inače završi. Uživajte!

Dnevnik. Brucoša.Facebook. ODMA!

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Pokušao sam se promijeniti

– Ček, ak’, položim ova tri sad, i još ova dva na dekanskom? Jel’ bi im’o onda za parcijalu? pitao sam.

Ćelavi i ja sjedili smo na mom balkonu i tuftali. Pokušavao sam iskombinirati kako da položim dovoljno ispita za parcijalu. Ćelavi mi je pomagao. Nisam znao šifru od studomata pa smo gledali po predmetima u njegovom indeksu. Mislim da je moj indeks doma. Nismo slušali sve iste predmete, pa smo kombinirali samo od onih za koje smo bili sigurni da sam ih imao i ja. Za ostale jebiga.

– Fali ti tak’ još jedan, rekao je Ćelavi i povukao dim.

Nisam ništa odgovorio. Buljio sam u žvrljotine u njegovom usranom indeksu. On je već im’o uvjet. Pička. Imao je i neku peticu.

– Iz čeg’ si to dobio pet jebote, pitao sam.

– Ma neka pizdarija. Sam trebaš dolazit’ i pisat zadaće. Brijem da svi imaju pet.

– Kak’ to? pitao sam.

– A neznam. Ok je lik valjda. Živi tu na kvartu.

– Pa jel’ imam ja taj predmet? pitao sam.

– A kak’ da ja to znam.

– Pa ne znam.

– Pa no.

– Šta no?

– Pa kak’ da ja znam kad ni ti ne znaš?

– Pa kak’ za drugo znaš?

– Kaj drugo?

– Pa za druge ispite.

– Koje druge ispite?

– Pa ove koje si mi rek’o da znaš da ih i ja slušam.

– Ne znam.

– Ma odi u kurac.

Konzultacije

Zaključili smo da je najbolje da odem u vrijeme konzultacija na faks i da pitam tog profesora iz tog predmeta koji je kurac s tim. To je bila najbolja kombinacija jer je taj lik navodno ok i taj predmet je kurac od ovce i svi ga prolaze pa bi mogao srat’ da sam imao mononukleozu il’ psihičkih problema i mog’o bi proć’ bez beda. Tak bar Ćelavi veli.

– Zaš’ nisam sam mejl mog’o poslat’?, pitao sam Ćelavog ispred faksa. Išao je sa mnom jer je morao obaviti neki kurac, a i da me upozori ako pokucam na kriva vrata i to.

– Bolje je ovako, rekao je.

– A zaš’?

– Pa kaj bi mu ti napis’o? E bok, ja sam neki lik kojeg ne znate i ne znam jel’ sam uopće upisao vaš predmet, pa u slučaju da jesam, ako bi mi mogli samo dat’ ocjenu i da se više ne vidimo nikad?

– A šta da mu sad kažem?

– Pa ne znam jebote nisam ti ja mater smisli nešto da se sažali.
Nisam imao nikakvih argumenata.

– Jesi baš morao to obuć’? pitao je.

Niisam kužio na šta misli. Imao sam majicu od the Skin Conditionsa. Majica je bila bijela sa slikom nekog lika s odvratnim gnojnim osipom.

– Ne kužim, rekao sam.

– Daj stavi ovu košulju preko, rekao je.
Skinuo je košulju koju je nosio i dao mi je. Bila mi je pun kurac velika i smrdila je po tuđem deziću.

– Izgledam k’o da sam autističan, kmečao sam.

– Tak’ i trebaš izgledat’, rekao je.

Popeli smo se na četvrti kat. U hodniku nije bilo nikoga.

– Tu pokucaj, rekao je Ćelavi i pokazao na neka vrata.

– Al’ ne znam joj šta da kažem.

– Ne seri više, rekao je.

Pokucao sam. Nitko se nije javio.

– Šta sad? Pitao sam Ćelavog.

– Uđi unutra, rekao je.

– Ali nitko se nije javio.

– Svejedno uđi tak’ se to radi.

Terminator

Ušao sam.

Prostorija je bila mala i generalno šugava. Imala je šugave ormariće i šugavi stari parket. U sredini je bio šugavi stol s malo manje šugavim kompjuterom (al’ i dalje šugavim) i hrpama nekakvih papira. Za stolom je sjedio neki lik.

Bio je mlađi nego što sam mislio. Iako je sjedio, vidjelo se da je nizak. Nije bio debel, nego nekako gomoljast i kvrgav. Nije imao vrat. I iako je nosio košulju dugih rukava, vidjelo se odmah da je brutalno dlakav.

– Tko vam je rekao da uđete? Pitao je dignuvši pogled s ekrana. Igrao je Pacmana il nešt.

– Nitko, rekao sam nesigurno.

– Pa što ste onda ušli?

– Pa rekli su mi da se to tak’ radi.

– Tko vam je to rekao?

Šutio sam.

– No sjednite kolega, smilovao se.

Sjeo sam. Šutio sam s rukama u krilu dok on ne završi partiju Pacmana.

– Izvolite kolega, rekao je na posljetku.

– Pa.. Ovaj… Ja sam bio bolestan….I onda nisam išao na predavanja i to….Pa ako bi mogao nekako nadonadit’….muljao sam.

– Niste ni na jednom bili?

– Pa…

– Pa što vam je bilo?
– Ma… osobni su problemi znate…..

Odmjerio me.

– Da. Vidim, rekao je.

– Pa…. Jel’ bi mogao ja nekako….

– Kako se zovete?

Rekao sam mu kako se zovem pa me tražio po popisu koji je imao u nekakvom rokovniku. Znojio sam se. Bilo me strah da sam se sjeb’o i da uopće nisam upisao taj kurac. Ne znam kako bi onda objasnio što sam tamo.

– A evo vas , rekao je.

Laknulo mi je. Mislim da uzdah olakšanja i čuo. Gledao je u taj popis i nastavio.

– Kolega, zašto ste vi uopće došli?

– Pa…
– Vi niste na mom predavanju bili baš ni jednom.

– …..

– A znate da ja ocjenjujem prema aktivnosti i zadaćama. Nema kod mene ispita.

– ….

– Ne znate to jer to niste mogli čuti. I šta da ja sad radim s vama. Što bi vi? Za što bi vi htjeli dobiti ocjenu? Jedina ocjena koju vam mogu dati je nula.

– Pa … Mislio sam da možda mogu nekako nadoknaditi to…

– A kako? Hoćete se vratiti godinu dana unatrag i dolaziti na predavanja? Kolega, jedini način da vi položite ovaj kolegij je da ste Terminator. Jeste li?

– Šta?

– Samo se Terminator može vratiti u prošlost.

– ….

– Kolega, lijepo vas pitam. Jeste li Terminator?

– Molim?

– Da ili ne?

– …Ne…

– E pa, onda se nemamo o čemu razgovarati.

Ustao sam bez riječi i izašao iz te usrane sobe.

– Hasta la vista, rekao je za mnom dok sam izlazio.

Vratit ću se

– Di idemo jebote? pitao je Ćelavi.

Prošla je ponoć. Popili smo skoro cijeli pelić na boćama, a onda sam ustao. Cijeli dan sam bio usran, ali sad sam bio ljut. Ne znam da sam se ikad tako osjećao. Htio sam iskočiti iz kože. Osjetio sam kako mi se glava puni krvlju a zubi stišću.

– Jel’ znaš ti šta vozi ova pičketina?

– Ko’?
– Ovaj tvoj komšija od danas.

– Misliš profesor?

– Da.

– Mini Morrisa crvenog, mislim, rekao je.
I mislio sam si da vozi tak’ neki preseratorski kurac.

Vodio sam Ćelavog u garažu njegove zgrade. Mini je bio parkiran u desnom kutu.

– Daj nemoj radit’ pizdarije, rekao je Ćelavi kad je skužio gdje idemo.

Nisam mu ništa odgovorio.

– Nije ti on kriv kaj si se zajebav’o cijelu godinu.

– Svejedno nije morao biti govno oko tog.

– Ma daj sam nemoj radit sranja. Idemo zapalit’ do tebe?

Bilo je kasno. Izvadio sam ključeve od stana.
Na haubu sam mu izgrebao ‘ILE BE BACK’.