[Dnevnik brucoša] Hlačice

A- A+

4. kolovoza 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku Dnevnika naš junak trpi nemilost roditelja i ljeto na kontinetu. Na sreću za nas, a nesreću za njega, ponovno se našao u lošem društvu, tako da je ovaj tjedan napravio probleme za sebe, a tekst za nas.

Pratite Dnevnik brucoša na Facebooku.

foto: YouTube screenshot

Zadnjih par dana bili su dosta sjebani. Otkako je bilo ono sranje s benzinskom starci me uopće ne gledaju. Ne zovu me dolje na ručak, ne bude ujutro, ne šalju u dućan. Stara mi uopće ne pere i ne pegla majice. Ponašaju se kao da ne postojim. Probudim se oko 4 popode i spustim dolje, a oni se prave kao da me nema. Nije da mi seru ni ništa. Samo šute.

Na štednjaku nađem tanjur s ručkom. Znam da je za mene jer je kasno i oni su već jeli. Odnesem ga natrag u sobu i tamo jedem sklupčan pred televizorom k’o štakor.

U kući je brutalno vruće. Mislim, imamo klimu, ali samo za goste valjda. Ja sam na tavanu pa je još gore. Soba mi smrdi k’o štenara. Sve je puno vlažnih gaća, prljavih tanjura i komada vece papira. I ja sam znojan i ljepljiv. Ne izlazim nigdje pa se nemam baš razloga prati. Pripadam u tu sobu.

Ionako nemam ništa love. Starci nit’ daju, nit’ ja pitam. Nemam ni za pljuge. Uspijem zaspati tek oko sedam ujutro kad je već debelo dan, pa onda spavam do debelo poslijepodne. U noći, kad svi zaspu, spustim se do frižidera i iz zamrzivača izvadim bocu ledene vode. Vratim se u krevet i čekam da mi postane neizdrživo vruće među vlažnim plahtama, a onda si prolijem kapljicu te ledene vode na prsa.

Gledam kako se razlijeva po mojim bijelim prsima. Koža mi je zahvalna. To mi je najbolji dio dana.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Prvi dan na ‘poslu’

Halovi

Ne sjećam se više koji je bio dan. Ne znam ni koliko je bilo sati. Znam samo da je bio bolestan mrak. Onakav mrak u kojem se možeš sakriti. Tamo di živim u ponoć se gasi javna rasvjeta. Ako nema zvijezda onda je rog. Gotovo. Ne vidi se ništa.

U kući su svjetlila samo crvena žaruljica na bojleru i ekran mog laptopa na kojem sam gledao neki kurac. Nisam gledao u ekran. Na slušalicama sam slušao neki glupi podcast iz 2006. godine i gledao ravno iznad sebe u mrak. Plavičasto svjetlo ekrana lizalo mi je lice i prsa.

Nisam bio 100% siguran dal’ spavam ili sam budan. Bio sam u nekom stanju između toga. Mislim, vidio sam, bio sam svjestan okoline, ali mi um nije bio u tijelu. Oči su mi bile na pola zatvorene. Podcast nisam pratio. Upao bih na par sati u takvo stanje, a onda se iz nekog razloga vratio. Pravi san nisam mogao dostići.

Čuo sam nekakvo lupkanje po prozoru. Čuo sam ga, ali ga nisam regitrirao. Kao kad vam netko priča dok spavate pa vam se te riječi inkorporiraju u san. Tako sam ja i s tim lupkanjem.

Onda je postalo jače. Širom sam otvorio oči, ali više se nije čulo. Malo sam se usrao. Mislio sam da haluciniram i da sam napokon skroz poludio. Ponovno sam stavio slušalice da se umirim, a onda je tresnulo ful jako. Kao da se neka glup ptica zabila u prozor. Ako je bila halucinacija, bila je dosta jaka.

Skočio sam iz kreveta i otišao na prozor. Dvorište je bilo skroz u mraku i ništa se nije moglo vidjeti. Skenirao sam cijelu površinu ali nije bilo ničega.

Okrenuo sam se da se vratim u krevet. Planirao sam se pokriti preko glave i pustiti da prođe. A onda je udarilo opet. Toliko jako da je staklo napuklo.

Potrčao sam prema prozoru i vidio sam ju dolje. Upalila je mobitel da si osvijetli lice.

Mala s benzinske stajala je u mom dvorištu i smijala mi se.

Mrak

– Koji kurac ti tu radiš? pitao sam.

– Aj’ se spusti, trebaš mi nešto, odgovorila je.

Znao sam da mi to nije baš najpametnije. Realno, ništa dobro nije moglo izaći iz ovog. Moglo je biti samo još teže sranje nego što je sad. Al’ opet. Nosila je nekakvu majičicu s palmama koju je povezala u struku. Vidio joj se ravan trbuh. A i sranje je već na maksimumu, racionalzirao sam si. Znao sam da je luda, ali još jedan dan u ovom u ovoj pušnici bi me ubio.

Prevrnuo sam sobu da nađem neku majicu koja se nije upljesnivila. Bar do kraja. Na brzinu sam se obukao i spustio dolje.

– I? Šta sad? pitao sam kad smo izašli na ulicu.

– Šta ‘šta sad’? pitala je natrag.

– Pa ne znam. Rekla si da me trebaš nešto.

– Ma samo mi je bilo dosadno, odgovorila je.

Hodali smo zajedno prema gradu. Nismo se dogovorili gdje idemo, samo smo hodali. U gradu ionako nema ničega. Četiri ujutro je i svi psi lutalice su se sklonili po šahtovima ili pocrkali uz cestu. Ljudi na na antidepresivima čvrsto spavaju. Treba se ujutro dići i izaći na ulicu u flekavoj potkošulji. Djeca su zakopala žabe i guštere koje su danas pobijali. Sutra je novi lov.

Na cesti nije bilo nikoga. Niti jedno svjetlo nije gorilo. Mala je osvjetljavala put mobitelom.

– Jel’ imaš pljugu? pitala je.

– Nemam, rekao sam.

– Jel’ imaš šta para? pitala je.

– Nemam ni to, odgovorio sam.

– Pa šta onda uopće imaš?

Nisam odgovorio.

Došli smo do korza. I tamo je bila pustinja, ali to je bilo i očekivano. Barem je to bilo osvjetljeno

– Dođi, rekla je i popela se na gradsku pozornicu. Popeo sam se za njom. Približila mi se. Iako je već bilo brutalno vruće, osjetio sam toplinu njenog tijela. Mirisala je po curama, znoju i prašini. Ali dobro nekako. Poljubila me.

Barili smo se dugo. Dovoljno dugo da se umorim. Sjedio sam u turskom sjedu na gradskoj pozornici, a ona mi je sjedila u krilu. Nigdje nije bilo nikoga.

U jednom trenutku je samo prestala.

– Žedna sam, rekla je.

– A jebiga odgovorio sam.

– Idemo negdje na piće? pitala je.

– A di ćeš sad na piće? smijao sam joj se.

– Vidjet ćeš, rekla je i ustala.

Ponovno smo hodali po mraku. U ulicama oko korza nije bilo rasvjete. Skrenula je prema jednom bircu kraj škole.

– Vidiš da ne radi to, rekao sam.

– Ma radi, rekla je.

Sva svjetla u bircu bila su ugašena. Nije bilo nikakve šanse da se igdje popije piće. Uostalom, nisam ni imali para. Ona je svejedno došla do vrata. Pokucala je po staklu, a onda se okrenula prema meni.

– Daj idemo odavde, rekao sam. Samo se nasmijala.

Podigla je barsku stolicu koja je stajala na terasi. Nitko nije vezao stolice jer se nitko nije mogao ni nadati da bi nekome palo na pamet uzeti nešto s terase. Držala je tu stolicu iznad glave. Očito je bila dosta snažna. Ne bih rekao da netko toliko sitan iznad glave može držati stolicu od teškog drva.

– Šta ćeš s tim? krenuo sam reći, ali nisam stigao. Bacila je stolicu u staklena vrata. Staklo je popucalo. Nogom je napravila još veću rupu i provukla se unutra.

– Pa ti si stvarno luda k’o kurac, protestirao sam, ali ionako nije bilo smisla.

– Jel ideš il ne? rekla je iznutra.

– Ne, jebote.

– Pičkice, vikala je kroz rupu od mračne birtije.

– Ma daj odjebi, rekao sam. Bilo me malo trta. Bio sam glup kad sam mislio da ne može biti veće sranje nego što je. Da sad netko naiđe najebao k’o nikad u životu.

Mala je nestala u mraku. Mislio sam se okrenuti i ostaviti je u svom ludilu.

Kroz rupu u vratima izletjele su hlačice. Kratke traper hlačice koje je nosila. Pale su točno pred mene.

– A u kurac, pomislio sam. I krenuo prema vratima.