U novom, 31. nastavku Dnevnika brucoša našem junaku na naplatu počinju dolaziti sve gluposti koje je u svojoj prvo godini ‘studiranja’ radio. Čini se kako će se uskoro morati suočiti s papirnatim zmajevima administracije. Hoće li propasti? Hoće li biti druge sezone Dnevnika? Summer is coming!!!
Pratite Dnevnik brucoša na Facebooku da dugo živiš i dobro ti bude na zemlji!
Flickr; Sergey Rodovnichenko
Oko 1 ujutro netko mi je pozvonio na vrata. Nisam nikog pustio na interfon pa sam se malo usr’o. Nisam otvarao.
– Znam da si doma, rekao je glas s druge strane.
Uhvatio sam Mišku za ogrlicu i otvorio vrata. Ispred je stajao deda. Iznad 65, proćelav, u papučama. Znao sam ga. Bio je susjed od kata ispod koji je svako jutro šetao neku crnu kujicu. Miška joj je jednom ukrala lopticu i pobjegla u pičku materinu pa smo ju zajedno lovili.
– Dobro, ajde, koji je tebi kurac, pitao me. Nisam znao na što misli.
– Na što mislite? pitao sam.
– Nemoj mi se pravit’ blesav, nik’o u zgradi ne može spavat’ od tebe. Neki moraju i radit’, rekao je.
To je moglo biti istina. Miška je otišla u kurac. Ili laje na prozor, ili se zavuče pod krevet, cvili i grebe madrac. Neće jesti ni piti. Neće ni srat’ kad ju vodim van. Ne surađuje ni malo. Prvo sam je umirivao i nudio keksima, ali nije pomoglo, pa sam puštao best of od Addictsa na najjače da ju ne čujem.
– Vi još radite? pitao sam.
– Ne ja, neki. Šta te boli kurac šta ja radim. Ovo ti zadnji put kažem, rekao je strogo.
– Ok, rekao sam.
Policija
Sutra, oko jedanaest navečer, netko je ponovno zvonio na vrata.
Ćelavi i ja smo sjedili kod mene na kauču. Ja sam na sebi svileni kimono za spavanje od babe koja je tu živjela. Ćelavi je na sebi imao neke njene mačkaste naočale, vjerojatno kupljene u Trstu 69′ i masu ogrlica od jantara, poludragog kamenja i plastike. Miška je na sebi imala moje bokserice na kojima sam izrezao rupu za rep jer je u međuvremenu procurila. Valjda je zato pizdila.
Pred vratima su stajala dva policajca i onaj deda od sinoć. Izgleda da smo se preglasno smijali.
– Dobro večer. Susjed veli da bučite. Tko stanuje ovdje? rekao je jedan od murjaka.
– On, on, rekao je komšija, ispruživši vrat iza policajaca.
– Ja, rekao sam. Ćelavi se došao navirivati iza mog ramena.
– Koliko vas je tu? pitao je murijak glasnogovornik.
– Dvoje.
– Možemo malo uć’? pitao je policajac i već krenuo unutra.
– Nemrete, rekao je Ćelavi za mene.
– Aha, ovaj – zbunio se murijak – Dajte onda osobne.
Ćelavi je otišao po osobnu.
– Nepodnošljivo je to. Svaki dan se lupa nešto do k’o zna kad. Ovaj pes, k’o da vepra drži u stanu…srao je komšija beta murjaku koji nije bio puno stariji od nas i bilo mu je očito neugodno. Dali smo osobne alfa murjaku. Provlačio ih je kroz neki aparat i pričao na motorolu.
– Jel’ često tu radite tulume? pitao je murjak.
– Pa ono…
– Šta ono? kurčio se cipelić.
– Pa nisu tulumi… mrljao sam.
– Nego?
– Pa družimo se tu nekad… Al’ nije sad ovo neko narkomansko leglo il’ tak’ neš’, rekao sam. Ćelavom su usta bila puna smijeha kojeg je zadržavao. Murjak je gledao malo mene u tom kimonu, malo njega, koji je s nakitom i naočalama na ćelavoj glavi izgledao kao siromašni transvestit.
– Di’ si ti prijavljen? pitao me kad je završio.
– Ne znam, odgovorio sam.
– Šta ne znaš?
– Ne znam šta znači ‘prijavljen’, odgovorio sam iskreno.
– Pa jel’ imaš boravište?
– Pa valjda imam.
– Kako valjda? pitao je.
– Pa tu boravim, odgovorio sam.
– Jel’ imaš neki papir?
– Kakav papir? pitao sam.
– E jebiga mali. Dođi tu na stepenice da ti napišemo kaznu, rekao je s cerekom na ustima.
Faks
Sutradan me grizla savjest pa sam otišao na faks.
Na drveću kod stanice bio je rusvaj. Neka šugava vrana je kandžama ščepala vrapca pa su je napali njegovi drugovi. Pet malih ptica zaletjelo se na jednu veliku. Vrana je letjela nisko, u visini moje glave. Ganjali su je direktno prema meni. Zabuljio sam se u tu scenu, a cigareta mi je visjela s usana. Mislio sam da će me zaobići, ali vrana se očito više usrala vrabaca nego mene. Zaletjela se u mene i pogodila me u prsa. Kao da me nema. Odbila se i pala na pod, pa opet uzletjela.
– Jebemti mater, psovao sam. Babe s cekerima su se krstile.
Zakasnio sam na predavanje nekih petnaest minuta ili tako nešto. Kad sam ušao, svi su već sjedili i gledali prema naprijed. Neka dva lika su imali prezentaciju. Profesorica je sjedila u prvom redu. Nitko se nije okrenuo kad sam ušao.
Predavaona je bila puna, ali ja nisam prepoznao nikoga. Trebalo mi je deset sekundi da skužim Ćelavog u zadnjem redu.
– Jel’ bio potpis? pitao sam kad sam se probio do njega.
– Sa’će, odgovorio je.
Ova dva lika koji su držali prezentaciju su si bili glavni. Vježbali su za ostvarenje svojih snova. Vjerojatno da vode zabavno-glazbenu mozaik emisiju na Mreži Tv. Mladi Fodori. Nikad mi nisu bili jasni ljudi sa samopouzdanjem bez pokrića.
Neka brbela nam je dodala popis iz predzadnjeg reda. Imena su bila posložena u tablicu, s rubrikama za potpise. Kraj nekih imena bilo je pet-šest potpisa, kraj nekih malo manje. Ja nisam nikada vidio taj popis. Tražio sam svoje ime i prazne rubrike kraj njega. Nije ga bilo nigdje.
– Mene nema tu, rekao sam Ćelavom.
– Kaj si nisi to skužio do sad? pitao je.
– Pa ne znam, odgovorio sam.
– Kako ne znaš?
– Pa ne znam na kojem sam predmetu, odgovorio sam. To sam osvijestio tek u tom trenutku.
– Pa zaš ‘si onda došao tu?
– Pa tebe sam pitao i ti si mi poslao poruku da dođem na drugi kat, odgovorio sam.
Dopisao sam svoje ime na kraj popisa kemijskom.
Ova dva monstruma su završili izlaganje. Nisam upratio o čemu se radilo, ali su bili jako zadovoljni sami sa sobom. Psihopati. Nakon njih su izlagali neki lik koji je odrastao u Njemačkoj i nije znao hrvatski baš dobro i neka averidž butra koju je Jurgen očito slučajno zapao. Lik se non-stop gubio i pričao nebuloze. Ekipa mu se smijala. Ova krava s kojom je izlagao je okretala očima svaki put kad bi Hans sjebao padež. Mrzila ga je. Točno se vidjelo kako ga davi u mislima. Bilo mi ga je žao.
Kad je sve završilo, otišao sam do katedre. Profa je bila mlađahna. Skupljala je papire sa stola i nije gledala prema meni.
– Oprostite… dozvao sam je.
– Da, nije digla pogled.
– Ovaj… Mene nema na popisu…
– Kako nema? rekla je i pogledala me. To joj je bilo dovoljno čudno da joj dozove pažnju.
– Pa ne znam, rekao sam.
– Tek ste sad to shvatili? Niste se prije potpisali?
– Kako to mislite? zbunio sam se.
– Kolega, semestar traje već tri mjeseca rekla je nadrkano.
– Aha. Ma da. Bio sam bolestan, muljao sam.
– A da? A što vam je bilo?
– Ma bolje da ne ne znate.
– Čekajte, pogledat’ ću, rekla je i ponovno upalila kompjuter. Skrolala je malo po nekim ekselicama. Učionica se skroz ispraznila.
– Kolega, vas nigdje nema. Znate vi da je ovo izborni predmet? Možda ga vi niste izabrali? rekla je.
– Pa ne znam…mislim…stvarno ne znam…..
Gledala me sa žaljenjem.
– Ja stvarno ne znam. Odite najbolje do referade pa provjerite, rekla je majčinski.
Ja ne postojim
Ćelavi nije imao pojma zašto me nema na popisu.
– Ja fakat ne znam, rekao je. Stajali smo u predvorju i pušili.
– Kak’ ne znaš, pa šta nismo uzeli iste predmete? pitao sam.
– Nemam pojma. Ja sam izabrao izborne na studomatu. Mislio sam da si i ti.
– Pa kad to?
– Na početku semestra. Pa daj si pogledaj u indeks, rekao je.
– A ne znam di je – rekao sam – ajmo na kavu.
– Pa daj odi to riješi u referadu debilu.
Pred referadom nije bilo nikoga. Bio kraj vremena za primanje studenata. Pokucao sam i ušao. Tetke su sjedile za svojim stolovima i pažljivo igrale minesweeper. Valjda. Došao sam do jednog stola.
– Oprostite…rekao sam, a krhka ženica je samo podigla kažiprst u zrak da me ušutka. Valjda je imala neku sjebanu situaciju na Tetrisu.
– Izvolite, rekla je nakon petnaestak sekundi.
– Pa… Ovaj… Ja ne znam koje predmete slušam…. mucao sam. Pogledala me kao da gleda retardirano dijete kako pokušava naučiti mačku voziti tricikl.
– Kako to, molim vas, mislite?
– Pa bio sam bolestan…mucao sam. Bilo mi je neugodno k’o kurac.
– Jeste još bolesni? rekla je i suptilno se nasmijala svojoj fori. Nisam ništa odgovorio.
– Čekajte, pogledat’ ću. Kako se zovete?
Rekao sam joj kako se zovem, a ona me ukucala u komp. Skrolala je nešto i namrštila se.
– Kolega, vas tu uopće nema. Imate li indeks ovdje? pitala je.
– Nemam. Kako to mislite da me nema?
– Pa evo gledam popis studenata upisanih u drugi semestar prve godine i vašeg imena nema.
– Kako mislite da me nema?
– A ne znam. Evo pogledajte vi, rekla je i okrenula mi ekran. Popis imena je bio dug, ali mene nije bilo.
– Šta da sad radim? pitao sam zbunjeno. Gledala me u čudu.
– Stvarno ne znam… rekla je iskreno.
– Jeste li vi sigurni da studirate ovdje? pitala je oprezno nakon koju sekundu. Kao da je tek sad shvatila da možda priča s bolesnikom koji si je umislio da tu studira, i sad se iskreno boji da ne poludi i da se u manijakalnom bijesu samozapali.
Ja sam samo gledao u prazno.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi
Dnevnik brucoša: Zašto sam malo smeće
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt1.
