[Dnevnik brucoša] Pri dan na poslu pt2

A- A+

28. srpnja 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

Novi nastavak Dnevnika počinje gdje je zadnji stao. Zadnji nastavak pročitajte ovdje, a ako vam nije do toga išao je ovako: Bezimeni dođe raditi na bengu preko ljeta, tamo s njim radi neka mala koja pere prozore i neki lik koji je glavni. Glavni ode na pauzu i nema ga dugo pa mala koja pere prozore i Bezimenu uzmu lovu iz blagajne i odu u grad. I onda bude ovo što ćete čitati sada.

Pratite Dnevnik brucoša na fejsu!

foto: YouTube/screenshot

– E, a di mi idemo? pitao sam Malu.

Hodali smo jedinom cestom do grada među kukuruzima. Bilo je jasno da idemo do grada, ali mi nije bilo jasno di do grada. Mala je hodala tri koraka ispred mene i buljila u mobitel. Nije mi se udostojila odgovoriti. S obzirom da sam krenuo za njom, prihvaćao sam to da ona vodi. Samo sam htio malo više informacija.

– No? pitao sam ponovno.

– Šta? javila se napokon.

-No, pa di idemo?

– A ne znam za tebe, rekla je nezainteresirano.

– Pa, s obzirom da si ukrala petsto kuna s benge, a da bi trebali biti tamo još četiri sata, nije mi baš opcija da idem doma, rekao sam.

– Uzeli smo sedamsto. UZELI. Množina , rekla je.

– Ja nisam ništa uzeo, pobunio sam se.

– Je, al’ me nisi ni spriječio, rekla je.

Tu me malo sjebala. Šutio sam neko malo dok se nisam skockao.

– No, di idemo onda? pitao sam.

– Jebote što si naporan, rekla je.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Prvi dan na ‘poslu’

Park

Trebalo nam je pola sata do grada. Bilo je tek oko dva i bio sam znojan k’o kurac. Na korzu nije bilo nikoga. Tek bi se tu i tamo neki penzonirani branitelj u sponzorskoj majici od pivovare, kratkim hlačicama i natikačama prošetao do kladare ili birtije. Slavonija.

– I šta sad?, pitao sam kad smo stigli do centra.

– Pa kad već inzistiraš da ne odeš doma, možeš nam otić’ kupiti neku cugu u dućan, rekla je.

– Kupi si sama cugu, rekao sam.

– Ma ne mogu ja, rekla je.

– Zaš’?

– Isuse kako si naporan, rekla je kreveljeći se.

– Ček, kol’ko ti godina imaš? pitao sam.

– Osamnaest. Nije zbog toga, rekla je.

– Nego?

– Nije bitno. Ne daju mi više cugu tu nigdje.

Nisam više htio ništa pitati. Nije mi bilo do kraja jasno, ali mi je bilo jasno da je bolje da mi nije jasno. Dala mi je sto kuna pa sam otišao u dućan i kupio litru pelića.

– Koji si to kurac uzeo? pitala je kad sam se vratio.

– Šta?

– Pelin jebote. K’o pije pelin, rugala se.

– Pa šta fali, rekao sam malo zbunjeno, a malo uvrijeđeno.

– Pa to piju babe kad imaju problema s probavom, rekla je.

– Ma odi u kurac. Uzmi si ti cugu ak’ ti smeta.

– Joj, dobro, rekla je.

Opet smo hodali tako da je ona ide ispred mene a ja pratim. Ovaj put sam znao da mi je glupo išta pitati. Samo sam buljio u njenu guzicu. Otišli smo do parka i sjeli na na neku klupicu daleko od staze. U daljini su se čuli klinci iz vrtića. Otvorili smo pelin i počeli piti. Imalo je dosta dobar cug. Više kao da pije ishlapjelu kolu nego žesticu. Ja sam se trudio pratiti, ali nisam baš skroz mogao.

Nakon dva kruga pelića, iz torbice je izvadila nekakvu folilijicu i rizle. Iz folije je izvadila smeđi plastelin, otrgnula komad i izvaljala ga u tanku iglicu, stavila u rizlu i smotala s duhanom. Ja sam samo gledao bez riječi. Kao pas koji gleda gazdu kako jede za stolom.

– Imaš vatre? pitala je.

Dodao sam joj upaljač. Zapalila je i povukla dug dim. Čekao sam da mi pruži tuftu, ali nije. Samo je otepla pepeo i povukla drugi, još duži dim.

– Pa oš’ poslat ti to? pitao sam.

– Daj se strpi u pičku materinu. Odi u kurac više s tim pitanjima? rekla je i počela me imitirati. -Di idemo? Šta sad? Jel mogu ja malo?

Povukla je još dva duga dima i tek mi onda poslala pljugu.

Barenje

Kad smo popušili tuftu, malo se odobrovoljila. Bila je malo manje zla valjda. Razlila se po klupici i sporo disala. Ja sam sjedio do nje i nisam nešto puno pričao. Ispružila se po klupici i stavila mi glavu na jaja. Glava joj je bila teška i topla, ali se nisam usudio pomaknuti. Iz ove sam perspektive mogao vidjeti kako joj se grudi dižu i spuštaju disanjem. Boca pelina bila je skoro skorz gotova.

S vrata prema grudnjaku spuštala joj se kapljica znoja. Klizila je sporo, a ja sam ju hipnotizirano pratio. Točno kad je trebala nestati ispod majice, zaustavio sam ju prstom.

Mala je digla pogled prema meni. Nije izgledala ljutito. Spustio sam se prema njoj i poljubio ju.

Barili smo se tamo k’o srednjoškoljci. Malo divlje i nevješto, kao da je to vrhunac svemira. Sjela mi je u krilo, nogama obujmila struk, a rukama čupala kosu. To je trajalo dugo, jako dugo, a onda je stala, makla se s mene i zapalila cigaretu. Malo sam protestirao pogledom, ali nije se obazirala.

– Dosadno mi je, rekla je. Kao da ništa nije bilo. Malo me to zaboljelo, ali nisam ništa rekao.

– ‘Oćemo negdje? pitala je kad joj je cigareta već bila pri kraju.

– A di?

– Ne znam. Do automata?

– Šta ćemo tamo jebote? pitao sam.

– Imaš ti bolju ideju?

Nijedna moja bolja ideja u tom trenutku nije bila ostvariva pa je njena pobijedila po deafaultu. Ustala je, fliknula još goreći čik u suhu travu i krenula. Ustao sam i ja, ugasio njen čik i ponovno je pratio.

Kasino

Automat klub je bio skoro skroz prazan. Samo je neki lik udarao po voćkama, ali pretpostavljam da on ni ne izlazi od tamo. Tako je mirisao.

– Šta sad? pitao sam.

– Opet s tim pitanjima, spustila me. Opet je postala zla.

– Ja ne znam ništa tu igrat’, priznao sam.

– Ma ti sam pokaži osobnu, rekla je.

Čim je to rekla, neka ženska u uniformi je došla do nas.

– Opet ti – rekla je Maloj – Kog si sad dovukla? Jel’ imaš ti osobnu? obratila mi se.

Pokazao sam osobnu. Nije bila zadovoljna, ali je otišla.

– Ajmo za rulet, rekla je Mala, a ja sam samo krenuo za njom jer očito nisam imao pravo glasa.

Sjeli smo za stol. Mala je izvadila pare iz grudnjaka i poravnala ih kao da je to napravila tisuću puta. Nahranila je mašinu, a ona je zasvijetlila.

-‘ Oćeš veliku ili malu? pitala je.

– Malu, rekao sam, iako nisam znao što to točno znači.

Kotač se okrenuo, a kad je stao, Mala je digla ruke u zrak.

– Što je bilo?

– Dobili smo dvjesto, rekla je.

– Samo tako?

– Aha, rekla je i okrenula opet.

Igrali smo nekih pola sata. Možda i više. Izgubio sam pojam o vremenu. Malo smo gubili, ali smo više dobivali. Popeli smo se na tisuću osamsto. Malo sam se navukao. Svaki put kad bi se kotač krenuo okretati, srce bi mi bilo u patikama. Ništa drugo nisam vidio ni čuo.

Negdje u daljini čulo se psovanje, ali ja ga nisam mentalno registrirao. Obratio sam pažnju tek kad je postalo jasno da se obraća nama.

– PIČKA TI MATERINA: OPET!!! PA TI SI STVARNO ZA LUDNICU, derao se lik s benzinske na Malu. Nju nije ni malo bilo strah.

– Joj daj ne drami, rekla je.

– Pa ti si fakat luda. Stara te fakat trebala ostavit na psihijatriji prošli tjedan, rekao je lik.

Ja sam samo šutio. Ispostavilo se da joj je to stariji brat. Derali su se jedno na drugo još nekih pet minuta, a onda se lik smirio.

– Kol’ko imaš? pitao ju je.

– Dovoljno, rekla je mala i otišla podići novac. Vratila se, izbrojala stotice i dala mu dio.

– To smo uzeli. Ima još dvjesto za tebe – rekla je, a onda se obratila meni – Evo i tebi dvjesto.

Dala mi je dvjesto kuna, a ostatak si spremila natrag u grudnjak.

– Ti isto. Ti si isto konj. Ne moraš se više vraćat’ na bengu, rekao mi je lik i odvukao malu van.

Ostao sam sam. Razmišljao sam da odigram još s tih dvjesto, ali sam ipak odlučio otići doma.