Novi četvrtak, novi nastavak Dnevnika brucoša. I to ne bilo koji nastavak. Za one koji broje, ovo je jubilarni trideseti (30.) nastavak. U njemu brucoš sasvim slučajno, odlazi na jedno duhovno putovanje. Ne brinite, stvarno je bio negdje, nije neka spika kao u serijama kada nemaju što za ispričati pa imaju glupu epizodu o snovima i halucinacijama.
U svakom slučaju, vi koji niste, lajkajte Dnevnik brucoša na Facebooku!
Frederic Bisson; Flickr
– Ti se nisi ispisao?, pitala me neka pufasta ženska.
Nisam znao što bi sa sobom, pa sam otišao na faks. To je bila greška. Sjedio sam u u B dvorani iza stupa, da se ne vidim. Ćelavi je nešto radio gore na radiju pa sam sjedio sam. Sad sam još manje znao što bi sa sobom. Preko puta je sjedila ta neka pufasta ženska i neka druga podjednako zdepasta butra, za koju sam jedino mogao pretpostaviti da je sestra od pufaste.
Sestra od pufaste je nosila traper na traper i neke Etnies, bijelo-roze, 2010 patike. Pufasta je samo bila pufasta. Trebao sam se naljutiti što me pita tako glupo pitanje, ali nisam imao snage. Trebao sam odgovoriti nešto bezobrazno, ali nisam mogao.
Slegnuo sam ramenima i ponovno spustio nos u mobitel.
Nisam se vidio s Ovom cijeli tjedan. Prvo sam joj poslao neku glupu poruku, tek toliko da pokrenem neki razgovor, na što je ona odgovorila ‘haha’ i to je bilo to. Onda mi se nije javila dva dana, pa sam ju pitao da idemo negdje na cugu, ali je rekla da ima masu posla na faksu i da ne može. Opet nije počinjala nikakvu komunikaciju sljedeći dan, pa sam poslao poslao ‘ž’ i dobio seen koji posjećujem svakih 20 minuta.
Predavanje je počelo. Pufasta i sestra su ispružile vratove prema ploči. Izgledale su kao hipnotizirane guske, samo zdepastije i gluplje. Ja stvarno nisam znao koji kurac radim tamo.
Izdržao sam nekih deset minuta i otišao.
Put
Ćelavi me našao na zidiću u dvorištu, odmah kraj kontejnera.
– Kaj ti je gotovo ovo, pitao je.
– Nemam pojma, odgovorio sam. Dvorište je bilo mokro od kiše. I zidić je bio mokar. I moje hlače u bile mokre. Vensice su mi promočile. Smeće u kontejneru je bilo vlažno pa je posebno smrdilo. Ispod mojih nogu bilo je sedam čikova.
– Koji je tebi kurac, pitao je.
– Niš mi nije, odgovorio sam.
– Daj ne seri, već si pet dana k’o krepana mačka u pičku materinu, rekao je.
Slegnuo sam ramenima.
– Kaj si se tol’ko uzjeb’o oko one male jebote. Koji ti je kurac? Fakat si pičkica. Tebi dat pičke, to je fakat zločin, govorio je nadrkano.
– Jel’ imaš ti šta tufte, prekinuo sam ga.
– Nemam. Kaj radiš sutra? pitao je.
– Ne znam.
– Mene šalju sa Radio Studenta da idem snimit’ neki kurac u Pulu sutra. ‘Oš samnom? pitao je.
– K’o te šalje?
– Ma ovi s radija.
– A. Ma neću ja.
– Daj kaj si se usr’o. Odemo ujutro, to snimimo, malo se zajebavamo i doma smo navečer, rekao je.
– Ma neda mi se, odgovorio sam.
– Daj ne budi pička.
– Šta ću s kerom?
– Ostavimo ga mojoj staroj i bok, nagovarao me.
Kiša je ponovno počela padati. I za sutra su je zvali. Nisam imao ništa para. Starci su mi lovu trebali uplatiti preksutra. Doma sam imao pola vrećice tjestenine i teglu pekmeza koju sam donio sa sobom kad sam se uselio. Nisam imao ni interneta jer nisam platio račune dva mjeseca. Možda mi i struju isključe.
– ‘Oš mi posudit’ dve glave ako idem? pitao sam.
– Ma može, ogovorio je.
Bus
Sutra u šest ujutro bio sam na peronu na autobusnom. Ćelavog nije bilo nigdje. Usput sam si uzeo za 5 banki i neki sendvič. Sjedio sam na rinzolu i jeo. Ljudi su se ukrcavali i vukli teške kofere. Trebali smo krenuti za deset minuta. Nazvao sam Ćelavog.
– Pa di si ti? pitao sam čim se javio.
– E, nešto mi nije dobro… muljao je.
– ŠTA?
– Ma sjeb’o sam se nešto sinoć, grlo me jebe već par dana pa sam bio na hitnoj i prebacili su me u bolnicu. Imam neku upalu, neki kurac.
– Dobro, kaš’ doć’?
– Ma nemrem jebote, imam temperaturu 39 sa 9
– NEMOJ ME JEBAT’ PIČKA TI MATERINA, KREĆEMO ZA 7 MINUTA, NACRTAJ SE OVDJE.
– Nemrem jebote velim ti…. muljao je.
– Onda ne idem ni ja.
– Ma daj, dao sam ti fotić, odi to odradi fakat moram to imat’.
– Al’ ne znam šta trebam uopće.
– Ma objasnit ću ti, rekao i stao kašljati nekih 15 sekundi.
Lik koji je skupljao prtljagu me pogledao da kao jel’ idem il’ ne. Poklopio sam slušalicu i ušao u bus.
Zavukao sam se prema kraju u našao dva slobodna mjesta. Sjeo sam kraj prozora i stavio ruksak na sjedalo kraj sebe, da izgleda zauzeto. Ćelavi mi je slao poruke u kojim je pisao što bi trebao tamo raditi. Sinoć mi je dao neki fotić koji je zadužio na faksu. Njega sam stavio iznad sjedala. Bus je bio poluprazan. Do Karlovca sam zaspao.
Kad sam otvorio oči, vozili smo se kroz neki dio zemlje za koji nisam znao što je.
– Di smo? pitao sam nekog lika koji je sjedio iza mene.
– A ne’am pojma, odgovorio mi je na tovarskom.
– Stat ćemo u Delnicama za petnaestak minuta, javila se neka baba koja je sjedila ispred.
– Hvala, rekao sam tiho.
Izvadio sam rizlu i tuftu iz torbe. Spustio sam onaj plastični kurac na sjedalu i smotao. Mislim da je lik iza nešto namirisao, ali nije ništa govorio. Kad smo stali, bio sam prvi na vratima.
Vani je bilo pun kurac hladno. Hladnije nego u Zagrebu. Putnici su se razletjeli po dućanu i toaletu. Ja sam otišao nekih dvadeset koraka dalje preko parkirališta i stao kod kontejnera. Tovarko me pratio pogledom i pušio kraj busa. Zapalio sam i i vukao što sam brže i dublje mogao. Nisam imao puno vremena. Stajali smo tamo sam pet minuta, ili tako nekako. Ljudi su počeli ulaziti u bus, a ja sam potrčao preko parkirališta.
Panique
Tek kad sam ušao u topli bus, skužio sam koliko sam zdrobljen. Do tada sam mislio da drhtim od hladnoće. Samo me opralo odjednom. Cijeli sam titrao. Glava mi je bila kao vodeni balon koji se klati s vrata.
Jedva sam došao do svog sjedala. Na njemu se sjedila nekakva dva smrdljiva, ofucana bauštelca. Likovi od četrdeset godina sa sponzorskim šiltericama i naušnicama. Izgledali su izraubano. Muškarci koji su već dvadeset godina izloženi suncu, malteru i toplim pivama. Smrdili su na duhan i nosili fejk džordanke iz kineskih dućana.
Gledao sam jednog u oči kao – koji kurac lik.
– Gore ti je ruksak, rekao mi je mirno nakon dvije sekunde. Gledali smo se još malo. Bio je ogrezlo, zapeklo smeće. Nije pokazivao nikakvu reakciju. Popušio sam.
Sjeo sam dva sjedala dalje do neke debele, perutave žene. Na masne prste nabila je kilu zlata. Namirisala se nekim parfemom na bazi vanilije. Bilo mi je zlo od njega. Ni njoj nije bilo drago što sam sjedim pokraj nje. Nije baš bilo mjesta za nas dvoje.
Vidio sam si odraz u ogledalu. Lice mi je bilo žuto, a oči ispupčene. Debela je izvadila breskvu krenula ju sisati. Sok joj se skupljao po rubovima tankih, iskrivljenih usana. Još mi se više smučilo.
Vozili smo se, a ja sam mislio da umirem. Gledao u onaj mali kalkulatorski sat u busu i čekao da se brojke izmjene. Pokušao sam pročitati poruke od Ćelavog da skužim što bi uopće trebao raditi u Puli. Kurca nisam kužio. Zatvorio sam oči i pokušao duboko disati.
Prošlo je možda sat vremena. Možda malo manje. Činilo mi se da traje sto godina. Pratio sa svaki izdisaj. Na obzoru se pojavilo more, a šef autobusa je rekao da stižemo u Rijeku.
Vozili smo se kroz grad. Gledao sam zgrade i zamišljao kako padam s njih. Bus je stao, a ja sam pokupio torbu i izletio van.
Žene su neprijatelji
– Fotić jebote, pomislio sam dok sam gledao bus kako odlazi.
Čim sam izašao iz busa bilo mi je lakše. Duboko sam udahnuo i pogledao oko sebe. Bio sam na kolodvoru u Rijeci. Nikad nisam bio tamo. Nisam imao pojma ni što ću sad. Samo sam znao da moram van iz onog šugavog busa.
Otišao sam do kioska i uzeo dvolitru levića. Valjda ću povratnom moći nazad do Zagreba. Prošetao sam do mora i sjeo uz rub. Ljudi su prolazili pored mene, a ja sam sjedio, pio i gledao u pučinu. Malo me prošlo.
Izvadio sam mobitel i nazvao Zvoneta. Objasnio sam mu gdje sam.
Došao je za nekih dvadeset minuta.
– Pa šta ti tu radiš jebote, rekao je.
– Nemam pojma, rekao sam i mislio to. Nije se dalje raspitivao.
– Aj idemo, rekao je.
-Di?
– Na pingač, di bi išli, rekao je. Smiješno mi je to bilo. Kad smo bili klinci, svi smo se nalazili na stolnom tenisu na igralištu u ulici. Nekad bi igrali, nekad bi samo sjedili na stolu. To nam je bila baza.
Fakat me odveo do nekog stola. Nismo puno pričali po putu. U torbi je imao mrežicu i sve. Namjestio ju je i krenuli smo prebacivati lopticu.
– No, šta je bilo, pitao je. Kao da smo sad za tim stolom u nekakvoj ispovjedaonici. Nekom svetom mjestu na kojem se govori istina, a on je mudrac s vrha planine, ili tako neki kurac.
– A niš’…
– Daj pričaj, šta si se usr’o, rekao je.
– Ma niš’ nije stvarno.
– Šta je bilo? Nije te valjda neka mala odjebala, rekao je kao da zna sve.
– A ono…
– Ozbiljno ti kažem. Nemoš’ se tako usrat’ zbog neke male.
– Ma nisam se usr’o, rekao sam mlitavo.
– Jesi jebote. Posran si. Piše ti na čelu da si posran. Zalijepio si se za neku malo koja ti je pokazala sisu i sad si se ošugavio.
Šutio sam i prebacivao lopticu.
– Žene su neprijatelji, rekao je. Sunce je zalazilo točno iza njegovih leđa. Vidio se samo kao silueta u krugu od vatre.
– Razumijem, rekao sam.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi
Dnevnik brucoša: Zašto sam malo smeće
