[Dnevnik brucoša 2] Čekam da postanem suicidalan

A- A+

21. listopada 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku brucoša naš kolumnist pretvori se u kukca. Šalimo se, to je Kafka. Naš kolumnist je bolji.

De ajde lajkaj Dnevnik brucoša na Facebooku.

foto: Derek Gavey Flickr

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Ja sam nevidljiv

U subotu sam se vraćao kući već oko 2 ujutro. Sve oko mene je bilo hladno i sluzavo. I ja sam bio hladan i sluzav. Bar mi se tako činilo.

Drhtao sam od hladnoće. Mislim, nisam do tada skužio da sam popio. Mislim, naravno da sam popio. Al’ nekako se nisam opio, nego samo napunio mješinu tom nekom kiselom tekućinom koja me sada nagrizala iznutra. U nosu sam osjećao miris spaljene kose, u ustima progutane cigarete. Cesta je svjetlucala u svojoj sluzi. Koljena su mi klecala.

Otišao sam, a nisam se ni javio. Nisam više imao želuca gledati tu patnju. Te bezuspješne nasrtaje tih glupih klinaca koji su skakali na glupače k’o kerovi s malim, upaljenim crvenim pimpekima. Nisam mogao sjediti i puštati da mi dim i krikovi iz ženskog vecea grizu zjenice. Nisam se imao ni kome javiti. Bilo mi je samo dosta. Morao sam otići od tamo.

Čekao sam bus na glavnom. Pet metara od mene bila je nekakva skupina pankera. Pili su nekakvu ružnu ljubičastu bljuzgu iz kanistera za benzin. Jedan se očito izrigao pored njihove klupice. Izgledalo je kao čokolino s komadićima jabuke. Smijali su se. Jedan se zatrčao i martama naprijed uklizao u lokvicu povraćke. Letilo je na sve strane. Razmišljao sam malo o tom pankeru kako jede jabuku doma.

Štreberi.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Kako da živim bez para

Depra

U nedjelju sam se probudio u, ne znam koliko je bilo sati. Rolete su bile spuštene do kraja i nije se vidjelo skoro ništa. Bilo mi je malo žao što sam se probudio.

Usta su mi bila suha. Kao da sam spavao sa spužvom u ustima koja je cijelu noć skupljala svu slinu. Pišalo mi se i mjehur me bolio. Pridigao sam se i kunem se da sam vidio svoju glavu kako ostavlja trag u zraku. Probao sam zijevnuti ali mi je mlaz povraćke navro na usta pa sam ga morao progutati. Bilo je dosta odvratno.

Otišao sam u kupaonicu da se popišam. Cijelo sam se vrijeme svjesno trudio da se ne pogledam u ogledalo. Nisam želio vidjeti kako izgledam. Ne bi to mogao podnijeti. I ovako mi je bilo dovoljno teško.

Izašao sam iz kupaonice i ostao stajati na hodniku.Ne znam što mi je bilo. Kao da mi je program odjednom stao. Nisam se mogao pomaknuti. Nisam znao zašto bi se pomaknuo. Kuda bi otišao. Što bi uopće napravio sa sobom.

Znam. Trebao bi ostati u kupatilu, pustiti da se voda zagrije i lijepu ući pod tuš. Trebao bi pustiti da mi se sapunica uvuče u sve utore i da ispere sav ovaj gnjili smrad s mene. Trebao bi tako ružičast i smežuran izaći van, i obrijati se. Trebao bi počešljati kosu i obući toplo i svježe rublje.

Trebao bi se fino obući u čistu odjeću i spustiti do dućana. Trebao bi kupiti mlijeko i raženi kruh. Trebao bi baciti par fora s tetom na narescima i uzeti pet deka pureće šunke. Možda i sirni namaz.

Onda bi si trebao složiti kavu i pojesti taj sendvič, da umirim demone kiseline u želucu. Onda bi trebao izvući usisavač i fino počistiti prvo dnevnu, pa svoju sobu. Poslije bi mogao nešto napisati ili gledati nedjeljom u 2.

Sve mi se to činilo tako daleko. Zahtijevalo je trud za koji ja nisam bio sposoban. Iskreno, nisam se baš bio sposoban ni pomaknuti s mjesta.

Samo sam stajao tamo i gledao u svoja gola stopala.
Ja sam u depresiji, pomislio sam. Ta mi se misao razbila kao jaje navrh glave. Odbijala mi se po lubanji kao zvuk kašike koja udara o rub lonca.

Nisam više mogao misliti ništa drugo. Koji mi je mrtvi kurac u šupku. Zašto ne mogu napraviti ništa normalno. Zašto su najnormalnije stvari u životu za mene takvo mrcvarenje?

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Prvi dan faksa, drugi put

Čekam da postanem suicidalan

Gledao sam oko sebe. U zidu u hodniku je bila mala rupa od onda kad smo Ćelavi i ja bacali petarde po hodniku. U kauču u dnevnom je bila rupa od onda kad je Ćelavi bacio petardu na kauč. U sred mene je isto bila rupa, ali nisam zao odakle mi.

Plačipičkaste emocije su navirale. Rubovi očiju su mi se skupljali i osjećao sam kako mi možda naviru suze. Ostao sam ih pričekati. Stajao sam možda minutu tako, ali se ništa nije desilo. U pičku materinu, pa je se nemrem ni depresiju imat k’o normalan čovjek, jebala me depresija da me jebala, pomislio sam.

Ljut na sebe, skupio sam snage da odem do kreveta i pokrijem se preko glave. Ne znam koliko je prošlo sati. Možda četiri, ali to je slobodna procjena. Možda je bilo osam. Ili šesnaest. Ili 24. Malo sam spavao, a malo bio budan. Uglavnom sam se trudio spavati.

Ćelavi je zvao u jednom trenutku. Nisam se htio javiti. Prva dva poziva sam pustio da odzvone. Treći mi je previše išao na kurac pa sam se javio.

– Šta? javio sam se.

– Štapić bogtejebo šta šta? odgovorio je.

– Šta je bilo?

– Ništa. di si ti nestao sinoć?

– Oš’o sam doma.

– Zaš’?

– U depresiji sam, odgovorio sam.

– Pa dobro to. Zaš’ si otiš’o? pitao je.

– Pa kažem ti lijepo da sam u depresiji.

– Jebote pa s tobom se uopće više ne može razgovarat’. Oš na kavu dolje?

– Ne.

– Zašto?

– Ne mogu među ljude. Ja sam od danas u depresiji, rekao sam.

– A jebo te led, rekao je i spustio slušalicu.
Pozvonio je nakon nekih pola sata. Nisam htio otvoriti ali mi je bilo malo dosadno biti u depresiji cijeli dan pa sam ipak otvorio.

– Šta glumiš ti? pitao me Ćelavi s vrat.

– Ništa. Šta ti glumiš?

– Ne znam. Ne da mi se.

– Šta ti se neda? pitao je.

– Ništa jebote. Ja sam prazna ljuštura od čovjeka, rekao sam.

– Šta je ljuštura? Pitao je.

– Riba neka brijem. Ne znam. To se samo tako kaže.

– Zašto si riba? Ne kužim, pitao je

.
– Ne znam ni ja.

– Glupo je.

– Znam.

Gledao me kao da sam idiot. I ja sam se malo tako osjećao.

– I? Šta ti si sad u depresiji? Pitao je.

– Pa da.

– Pa zašto?

– Ne znam.

– Zato što si se malo napio i sad si se tu usro? Pitao je.

– Odjebi. Nisam se uopće napio. Nemoj omalovažavati moje mentalno zdravlje.

– Ma ne omalovažavam ja ništa. I? Šta ćeš sad?

– Ne znam. Čekam da postanem suicidalan pa da nekom drugom budem problem.

– Znači još nisi suicidalan?

– Brijem da ne.

– A šta ćeš dok ne postaneš?

– Šta dok ne postanem? Pitao sam.

– Pa suicidalan, rekao je.

– Nemam pojam. Valjda ću počet plakat il’ neš’ u jednom trenutku

– Aha, rekao je.
Mislim da mi se malo podsmijavao. U želucu mi je krulilo i razmišljao sam da naručim pizzu. Ne znam što depresivni ljudi misle o pizzi.

– A jel’ ti se da bacit PES i tuftat dok se ne rasplačeš? Pitao je Ćelavi.

Sad je već bilo jasno da mi se ruga. I meni je bilo malo smiješno.

– Može –rekao sam- Al’ ne smiješ bit Barcelona.