[Dnevnik brucoša 2] Pokušao sam se promijeniti

A- A+

25. kolovoza 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

Bezimeni se vratio u Zagreb. Iako prva godina nije službeno počela, on tvrdi kako nova sezona počinje s povratkom, tako da se Dnevnik brucoša sada zove Dnevnik brucoša 2. Još ga uvijek možete lajkati na stranici Dnevnik brucoša.

foto: Screenshot

Stan mi je bio brutalno čist. Nisam ga već dugo vidio takvog. Bio je profesionalno očišćen. Kad sam otišao, gazda je platio ekipi da kemijski očiste kauč i tepihe. Sve je bilo pravocrtno poslagano i uredno.Podovi su mirisali po laštilu koje miriše na kemijske jagode.

Spustio sam torbu na pod i gledao oko sebe. Bilo mi je čudno biti tu. A i bio sam brutalno umoran jer u vlaku nisam mogao spavati, pa me i to usporavalo. Miška nije izgledala zadovoljno. Njoj je doma bilo jebeno. Stari joj je napravio kućicu u dvorištu pa je mogla srat’ i kopat’ po bašči kad god je htjela. Izgledala je kao da joj se vraćaju flešbekovi života u stanu.

Gledala me kao da mi hoće reći ‘Fakat lik? Tu si me vratio? Pa jebem ti mater.’

Nisam imao snage da se sada raspravljam s njom. Bio sam umoran i gladan. Starci su me ispucali od doma, a nisu mi rekli ništa za nikakvu lovu. To sam skužio tek sad. Nisam imao ništa. Više od hrane, brinulo me što nemam cigareta.

Otvorio sam torbu da se raspakiram. Stvari su mi bile oprane i uredno posložene. Izvadio sam prvi red majica i stavio u prazni ormar. Gurnuo sam ruku natrag u torbu da izvadim hlače i napipao presavijeni komadić papira.

Između je bilo sto kuna.

– Od sad ćeš dobivati sto kuna na tjedan. Plaćati ćemo ti stan još jedan semestar. Ostalo si zaradi sam, pisalo je maminim rukopisom.

Bar nešto.

Nastavio sam slagati robu. Ne znam kako funkcionira student servis, ali očito ću morati naučiti.

Među gaćama sam našao još jednu jednu kuverticu. Unutra je bilo još 300 kuna.

– Nemoj reći tati, pisalo je unutra.

Spremio sam pare u džep, presvukao se i krenuo dolje da kupim cigarete. U džepu od hlača bila je još jedna kuverta. U njoj je bilo 500 kuna.

– Mami ni riječ o ovome, pisalo je.

Novi ja

Kupio sam si par konzervi tune, neki integralni kruh i kutiju pljugi. Ne volim integralni kruh ni tunu nešto posebno, ali sam se odlučio da ću od sada živjeti isposnički. Znam da nema baš smisla, ali je meni imalo. Pojeo sam u tišini, legao u krevet bez posteljine i zaspao.

Kad sam se probudio bilo je poslijepodne. U dnevnoj je bio kaos. Nisam spremio kruh pa ga je Miška raznijela po kući. Svuda su bile gvalje prožvakanog kruha i bučine sjemenke.

– Pička ti materina, rekao sam Miški.

– Odi u kurac pederu. Eto kad si me tu vratio, odgovorila je pogledom.

Pospremio sam to sranje koliko sam mogao i zapalio cigaretu. Za deveti mjesec mi je ostalo 11 ispita. Ako uračunam da ima još i neki dekanski, a meni treba samo 7 za parcijalu, možda je imalo smisla da nešto probam i položiti.

Skinuo sam neku skriptu s Facebooka i krenuo čitati. Miška se durila u kutu. A onda mi je zazvonio telefon.

– Kaj je pičko, u Zagrebu si a nisi se javio, rekao je Ćelavi bez pozdrava.

– Kak’ znaš?

– Rekla mi je stara da te vidjela kak’ ulaziš u pekaru, rekao je.

– Vidjela je ona i više od tog’, rekao sam.

– Kaj, dođem do tebe za 10? pita o je.

– E, nemrem, učim neš’ tu, rekao sam.

To mu je bilo smiješno.

– Kaj onda dođem za pol sata? rekao je.

– Ma ne, ozbiljan sam.

– Joj daj, kog ti lažeš jebote, rekao je ozbiljno.

– A gle. Neke ljude možeš nekada zavarati, ali sebe možeš koliko hoćeš, rekao sam. Isposništvo me učinilo dubokim.

Dogovorili smo se da se nađemo za sat vremena.

Park

Ćelavi uopće više nije Ćelav. Sad je imao gvalje nekakve žičaste rijetke kose po tjemenu.

– Koji ti je to kurac, rekao sam.

– Šta?

– Pa to na glavi jebote.

– Kaj mi je na glavi? rekao je i prstima prošao po tjemenu.

– Pa to! smijao sam se.

– Odi u kurac znaš, rekao je i damo mi petardu.

Vani je bilo lijepo. Mene je odjednom preplavilo nekakvo čudno uzbuđenje. Bio sam u Zagrebu i imao sam love. Bio sam slobodan. Mogao sam napraviti bilo što. Mogao sam otići bilo gdje i vratiti se bilo kada. Mogao sam uzeti litru pelića i zgaziti se dok ne izrigam svu kiselinu. Mogao sam otići srediti tuftu, duvati i igrati PES do četiri ujutro. Ništa mi zapravo drugo nije palo na pamet. To me malo zabrinulo.

– Kaj idemo po tuftu i na PES? pitao je Ćelavi.

– Neću to, rekao sam. To bi napravio stari ja. Htio sam nešto bolje.

– Kaj onda idemo po pelić pa do boća? pitao je Ćelavi.

– Ma neda mi se to, rekao sam.

Ćelavi je bio zbunjen.

– Kaj ćemo onda sam tu stajat’? pitao je. To su mu bile jedine tri opcije.

– Aj idemo negdje do grada. Lijep je dan i to, rekao sam.

Ćelavi se zamislio. Šokirao sam ga i trebalo mu je malo da se skocka.

– Ima neki park kao novi u centru pa možemo ić’ tamo popit’ pivo i zapalit’? rekao je.

Rekao sam da može. Mislim, opet smo išli tuftat’ u park, ali je bar park bio u centru. To mi je bilo dovoljno novo za prvi dan.

Park je bio tamo odmah kod trga. Ćelavi je rekao da se to mjesto zvalo narkić parkić prije, ali da su ga ovo ljeto neki ljudi kao sredili i da se sad zove Art park. Bilo mi je malo muka. Prvo, ne znam zašto bi netko promijenio lijepo i tradicionalno ime k’o što je ‘Narkić parkić’ u pretencioznu izdrkotinu k’o što je ‘Art park’.

Mogao sam zamisliti kako je to izgledalo. Iza svega je 100% stajala nekakva udruga ‘mladih’ koji skoro svi imaju preko trideset godina i kozje bradice i uglavnom se ljute što pravi mladi ništa ne rade za sebe jer imaju pametnijeg posla tipa gonkanje plina i jebanja po parkiralištima Konzuma. Zato su na nekom savršeno funkcionalnom mračnom i prljavom parku nacrtali nekakve šugave amaterske grafite i po drveću postavili ružne vunene dream catchere.

To je privuklo sve medije koji nemaju pametnijeg posla pa su se ‘poduzetni’ mladi u kameru požalili kako lokalne vlasti, koje su im dozvolile da se zajebavaju na javnoj površini, nemaju sluha i ne žele im dati godišnji budžet od par desetina tisuća kuna da kupuju sprejeve s bojom i organiziraju radionice joge i izrade ružnih vunenih dream catchera. Možda i da stave neki štand na kojem bi prodavali vege tortilje punjene rižom i vegetom.

Bilo je točno tako.

Novi ja je odlučio ne srati i zapaliti tuftu u miru.

Povratak

Fakat sam se trudio. Davao sam sve od sebe da ne počnem srati ni kad je Ćelavi rekao da je baš dobro da su ‘mladi nešto napravili nešto u ovom gradu.

Ja sam samo kimnuo i povukao dim. Nije bilo nikakve policije u zraku ni ništa, ali smo svejedno duvali oprezno. Da ne uznemirimo nezaposlene bivše studentice filozofskog koje su šetale svoje male štakoraste kerove, neispunjene snove i drečavu djecu.

Osim njih, bilo je još par bekpekera koji nisu sigurni jesu li u Rigi i parova. Likovi u parovima izgledali su posebno glupo. Sjedili su, a butre su ležale s glavama u njihovim krilima. Bilo im je neudobno ali nisu ništa govorili. Tako sam se nekako i ja osjećao. Trudio sam se da ne počnem srat’. Još malo muke i prestat’ ću bit malo smeće. Bit’ ću bolji. Trudit ću se oko svog života. Bit ću zdrav i normalan. Samo moram malo izdržati. Promjena ne dolazi preko noći.

– Gle ono, rekao je Ćelavi i glavom kimnuo na desno.

Na jednoj od klupica sjedila je Vještica. Nosila je neku ljetnu lanenu košuljicu i uske crne hlačice. S njom je na klupi sjedio neki lik. Žvalili su se.

– E, a da uzmemo litru pelića i odemo do boća? pitao sam Ćelavog.