U novom nastavku Dnevnika brucoša naš antijunak krši zakone, što naravno nije ništa novo, ali je opet lagano bizarno i uobičajeno tragikomično. Mi smo prestali brojati koliko je već nastavaka dnevnika prošlo, tako da nam slobodno recite u komentarima.
I naravno, lajkajte Dnevnik brucoša na Facebooku.
foto: YouTube/screenshot
Danas sam vidio prvog žohara u stanu. Sjedio sam za stolom u sobi i pio treću šalicu kave u 2 popodne. Lik je samo prošao preko stola kao da me nema. Žohare boli kurac.
Popio sam dvije šalice kave jer je Ćelavi kasnio tri sata. Dogovorili smo se da će doći oko 11 da kao učimo. Probudio sam se u podne, što je značilo da nije došao u 11, pa sam si skuhao kavu i čitao vijesti.
Nije došao ni u pola tri. Ogladnio sam. Nadao sam se da će stara od Ćelavog poslati nekakvu štrudlu od jabuke ili gužvaru od oraha. Bilo je očito da se to neće dogoditi.
U stanu sa imao samo teglu pekmeza od kajsije koja je do pol bila zelena i plava od plijesni, tako da to nije dolazilo u obzir. U životu sam imao 12 kuna, što znači da su mi dvije falile za burek i jogurt. To bi me držalo do sutra.
Podigao sam kauč da vidim dal’ možda tamo ima nekakav sitniš. Našao sam samo pet upaljača i dva mrtva žohara.
Malo me uznemirilo to da su žohari ovdje toliko dugo da prožive cijeli životni vijek bez da ih itko dira. Ovaj stan je nacionalni park za žohare.
Otišao sam kupit burek bez jogurta.
Afera kašnjenje
Ćelavi se pojavio tek oko pol pet. Bez štrudle.
– Koji je tebi mrtvi kurac, pozdravio sam ga.
– Kaj? Pravio se blesav.
– Lik, kasniš pet i pol sati.
To mu je bilo smiješno.
– Pa kaj se nismo dogovorili da dođem poslije knjžnice? Pitao je.
– Koje knjižnice?
– Pa rek’o sam ti da idem učit’ ujutro pa se nađemo poslije toga.
– Ne, rekao si mi da ćeš doć’ poslije kod mene pa ćemo učit.
– Ne, rekao sam ti da idem ujutro u knjižnicu. Sad sam gotov pa sam došao po tebe.
– Ne, jeb’o ti konj mater, rek’o si da ćemo skupa učit’. I sad si ti gotov kao, a šta ja? Pizdio sam malo.
– Pa šta si ti do sad radio?
Do tog trenutka sam popio tri šalice kave, pročitao sve vijesti i šestarom bušio rupe u radnom stolu. Ne znam odakle mi šestar.
–
Šta te boli kurac, odgovorio sam.
– Pa šta te spriječilo da i ti tu radiš? Kaj ti ja trebam? Pitao je.
Nisam imao odgovor za to.
– No, šta sad, pitao sam s pauzom od pet sekundi.
– Niš’, mislio sam da odemo bacit’ pingač, lijep je dan i to, rekao je.
– A šta je s mojim učenjem? Pitao sam.
Samo je slegnuo ramenima kao da hoće reći ‘Ozbiljno’. Ja sam ga pogledao kao da hoću reći ‘A da, jebiga’.
Obukao sam se i izašli smo van.
Afera pingač
Vani je bilo ok. Iznutra se činilo kao da puše vjetar, ali zapravo uopće nije. Poveli smo i Mišku koja se napinjala i vukla me toliko jako da se gušila. Brijem da sam ju zaboravio izvesti van sinoć.
Ćelavi je u torbi imao rekete, mrežicu i bombu Levića. Ja sam u džepu imao nokat tufte. Možda na kraju i ne bude tako usran dan.
Prolazili smo pored terasa kvartovskih kafića. Na njima su uglavnom sjedili likovi u rasponu godina od 45 do 65.Gledali su tekme nekih Mađara i Bjelorusa i pili pive. Ovi od 65 su izgledali isto k’o ovi od 45, samo malo raspadnutije.
Mi klinci živimo u tom nekoj šugajvoj nadi da će nam biti bolje. Jednog dana ćemo imati više para. Jebat’ ćemo bolje pičke. Ako smo debeli, jednom ćemo biti mršavi. Još možeš postat’ šta već briješ da o’š postat’. Sve se može popraviti. Ništa nije konačno. Uvijek još može nešto biti. Ima vremena.
Ovi likovi nemaju vremena. Što se njihovih života tiče, to je to. Žena koju imaju doma je ta žena. Neće više jebat’ ništa bolje, osim ako ne plate. Neće imat’ više para, neće postati pametniji ni ljepši. Neće postati ništa što već nisu. Postat’ će samo istrošenija i jadnija verzija toga šta već jesu. Njima neće biti bolje. Slomljeni su. Njihove su bitke gotove. Neki su dobili po nosu, neki su se izvukli. Imaju te tekme i te pive i bolje im je da ne misle na ništa drugo. Oni nemaju nade. Zavidio sam im.
Došli smo do tog nekog stola za pingač. Preko puta je bio Kaufland. Ćelavi je namjestio mrežicu i krenuli smo se zagrijavat’. Ćelavom je loptica došla na volej, a on ju je nabio u pičku materinu pa je odletjela u travu. Otišao sam da ju nađem, ali je nigdje nije bilo.
– Tam’ lijevo pogledaj, viknuo je Ćelavi.
Okrenuo sam se lijevo i čuo samo krc ispod patike. Pogledao sam dolje. Stajao sam na loptici.
– E brijem da sam stao na nju, viknuo sam.
– A u pičku materinu, koji si ti nosorog, jebem te glupog, viknuo je Ćelavi natrag.
– Daj drugu lopticu i odjebi, rekao sam.
– Nema druge, rekao je.
– Kak’?
– Pa nemam jebote.
– Pa kak’.
– Pa nemam.
– I ? Šta sad? Pitao sam.
– A niš’, idemo kupit prek’ puta, rekao je.
Spakirali smo se i otišli preko puta u Kaufland.
Afera Kaufland
U dućanu je bilo brutalno hladno. Vani je bilo vruće, i ja sam bio znojan, pa me ta klima skroz zaledila. Hodali smo među policama. Oko nas su bile babe koje su gasterbajtirale u Švabiji. Nosile su tirkizne polo majice i hrpu zlata po prstima i prsima. Kupovale su kartone Milke i Nutelle
Bilo je i mladih ružnih obitelji. Trbušastih proćelavih očeva u sponzoskim majicama i prostih, odebljalih žena koje su navikle na šljagu. Furali su klince u dresovima od reprezentacije i kupovali paštu robne marke. Sirotinja me čini nervoznim.
Našli smo dio sa sportskom opremom. Loptice za pingač su stajale na dnu police. Koštale su 40 kuna.
– Aj’ uzmi pa idemo, rekao sam.
– Jel’ imaš ti dve banke, pitao me Ćelavi.
– Nemam.
– Pa kak’ nemaš jebote.
– Nemam niš’ love, odgovorio sam.
– A u pičku materinu, rekao je Ćelavi.
– Daj uzmi, vratit ću ti.
– Nemam ni ja love, rekao je.
– Pa kak’ nemaš.
– Pa nemam jebote.
– A u kurac, rekao sam.
– Kaj ćemo sad, pitao je.
– A niš’, idemo doma.
– Ma daj ajde, kaj ću sad doma, pizdio je Ćelavi.
– Ak’ ti se tol’ko igra ukradi jebote, rekao sam. Nisam fakat mislio da će ukrasti.
Ćelavi se sagnuo i uzeo jedan paket. Loptice su bile spakirane tako da je s jedne strane bio karton, a s druge prozirna plastika.
– Ma daj idemo. Zajebavo sam se, rekao sam.
– Daj šuti jebote, ušutkavao me.
Prstom je probio donju, kartonsku stranu paketa i iskopao lopticu. Stavio ju je u gaće.
– Koji si ti debil, rekao sam.
– Ajde idemo samo uzet kolu, odgovorio je.
Krenuli smo prema izlazu. Meni je srce tuklo jer sam pička. Ćelavi je isto bio nervozan. Mislim, to je bila samo glupa loptica, al’ opet smo se osjećali k’o Sopranosi.
Došli smo do blagajne i nervozno cupkali u redu. Brijem da se s dva kilometra moglo vidjet da nešto nije u redu.
Ispred nas je neka glupa baba kupovala špeceraj za cijeli tjedan. Trajalo je sto godina.
– Gospođo, jeste izvagali taj poriluk, pitala ju je debela blagajnica. Baba se stiltala.
– Gospođo, morali ste sami izvagati, rekla je tetka za kasom. Baba je izgledala kao da joj se govori na arapskom.
– Dajte idem ja, rekla je blagajnica i odnijela taj smrdlijivi poriluk negdje.
– Jeb’o ti poriluk mater, opsovao sam ispod glasa.
Stajali smo tamo još neku minutu. Baba ispred nas je izgledala k’o da je uvrijeđena. Krava.
– Ajmo vas dvojica samnom, rekao je neki glas iza mene.
Neki jači lik s kozjom bradicom u polo majici s logom Kauflanda stajao je iza nas. Gledao je točno u nas dvojicu. Nije se moglo pomisliti da gleda u nekog drugog.
Meni su živci otkazali od pol’ leđa pa do dolje. Usr’o sam se. Izašli smo iz reda i krenuli za njima.
Ćelavi nije ništa govorio. Lik je hodao ispred nas. Odveo nas je do nekih vrata iza sladoleda. Otvorio ih je, a mi smo ušli unutra.
Ušli smo u nekakvu tamnu buksu. Nije bilo prozora, samo jedan stol na kojem je bio kompjuter iz 98., čiji je ekran bio podijeljen na četiri dijela i TO sok od brusnice. Mrzim brusnice.
Lik je sjeo za stol.
– Uzeli ping-pong loptice, rekao je mirno.
Ja i Ćelavi smo gledali u vrhove svoji patika. Ćelavi je podigao glavu.
– Ne znam o čemu pričate, rekao je mirno.
– Dečki, nećemo se zajebavat’, rekao lik.
– Ne stvarno, ne znamo o čemu pričate, rekao je Ćelavi, ovoga puta glasnije. Ja sam šutio k’o pička.
– Otvorite ruksak, naredio je Kaufland murjak.
– Ne možete to tražiti rekao je Ćelavi.
Lik se ustao, pokupio ruksak s poda i otvorio ga. Unutra su bili reketi i mrežica. Pogledao nas je kao da nas ima.
– Dečki, prestanite srat’. Vratite lopticu pa ćemo vas pustit, blefirao je.
– Ne, stvarno. Ne znam o čemu pričate, držao se Ćelavi svoje priče. Ja sam bio na rubu toga da mu kažem da je u gaćama, ali nisam se mogao prisiliti da pustim glas.
– Mali, imam vas na kameri, rekao je lik i gledao nas ravno u oči. Meni je želudac bio u ustima. Da sam otvorio usne, sve bi iscurilo van. Ćelavi se nije dao pokolebati.
– Pokažite, rekao je samo.
Lik je gledao malo nas, malo u taj ekran. Kompjuter je izgledao kao kasa iz devedesetih. Bilo je čudno da uopće može pokazivati video. Slika je bila mutna. Jedva da se išta moglo razaznati. Svi smo šutili možda dvije sekunde.
– Ajde mičite mi se s očiju, procijedio je lik kroz zube.
Pokupili smo se i otišli van.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša :Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi
Dnevnik brucoša: Zašto sam malo smeće
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt1.
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt2.
Dnevnik brucoša: Žene su neprijatelji
Dnevnik brucoša: Ja ne postojim
Dnevnik brucoša: Borba za godinu
Dnevnik brucoša: Krv u ustima, spas na kiosku
