U 32. nastavku Dnevnika brucoša naš junak se pokušava izvući iz birokratskih problema fakultetske referade gdje su mu rekli da ne postoji. Kako bi spasio akademsku godinu napravit će kontroverzan potez, u svojem stilu.
Prethodni nastavak i početak problema pročitajte ovdje, a ljubav možete širiti na njegovom Facebook pageu Dnevnik brucoša.
neur0nz |Flickr
– Dobro i? Kaj ćeš sad? pitao je Ćelavi.
– A ništa, rekao sam. Sjedili smo na ogradi onog instituta preko puta faksa i pušili. U referadi su mi rekli da me ne mogu naći među upisanima u drugi semestar i da neka se vratim s indeksom i iksicom pa da ‘vide šta će samnom’.
– Kak ništa? Pa di ti je indeks? ‘Oće ti se priznat bar ovo šta ti položio?
– Jebote kol’ko pitanja. ‘Ko da sa Sfingom pričam, rekao sam.
Ćelavi je bio zamišljen. Iz nekog razloga se dosta angažirao oko ovoga. Njega je cijela ova pizdarija uzrujala više nego mene. Ja sam bio manje više prazan. Samo sam jako htio zapaliti cigaretu. Gledao me sažaljenjem. Kao mama koja u čekaonici kod zubara objašnjava klincu da ga neće jako boljeti, a zna da sere.
– Ja imam sad nogomet. Dođem poslije do tebe pa ćemo vidjet kaj ćeš, ok? pitao je.
– Može mama, odgovorio sam.
Most
Sjedio sam još malo tamo sam i pušio. Ljudi su u ulazili i izlazili iz predvorja faksa. Ja sam čekao da me udari panika ili krivnja ili zabrinutost, ali ništa se nije događalo. Bio sam malo gladan. Imao sam dvadeset i osam kuna. Jednog cenera i osamnaest u kovanicama. Nije mi se dalo na bus pa sam krenuo pješke.
Dok sam hodao Branimirovom, osjećao sam se lagano. Kad da bi se svojom voljom mogao otisnuti od asfalta i lebdjeti. Možda jer sam bio gadan. Vani je bilo toplo. Zrak je bio siv i težak. Malo kao da sam pod vodom.
Stao sam u nekoj pekari ženskog imena. Na podu su bile bijele pločice koje su popucale na više mjesta. Bilo je kasno popodne pa je svo pecivo o vitrini bilo staro. Nije bilo tete. Na jednoj kifli je bila muha. Nitko više ne jede kifle, mislio sam si. Kad sam bio klinac kifle su bile skroz ravnopravni članovi krušne zajednice. Bilo je skroz legit uzet kiflu u pekari. Brijem da sad više nije. Svejedno ih se peče, suši po izlozima pa baca.
Netko u stražnjoj prostoriji me valjda namirisao. Iz nje se navirio široki i trbušast čovjek, jako dlakavih ruku.
– Sekundu, rekao je i vratio ponovno zaronio u stražnju prostoriju. Pretpostavljam da ugasi cigaretu.
– Šta ćeš, pitao je kad se ponovno vratio.
– Kiflu, rekao sam.
Krenuo je uzeti ovu na kojoj je prije 15 sekundi bila muha.
– Ne tu, dajte neku drugu, rekao sam.
Sve su kifile izgledale isto. Gledao me ko da sam luđak. Nisam se htio objašnjavati.
Hodao sam dalje prema glavnom i pojeo kiflu. Bila je suha i mrvila mi se po majici. Ljudi su se vraćali s posla i bila je gužva. Tramvaji su koji su prolazili pored mene bili su puni. Kad sam bio klinac, znao sam zamišljati da je sve oko mene zapravo zamišljeno. Da sam zapravo ja netko drugi, negdje drugdje. Da ležim negdje i haluciniram sve. Svoje starce, svoju školu, svoj bicikl, svoje prijatelje. Testirao sam to. Čvrsto bi zatvorio oči i zaustavio dah. Pripremio bi se da će sve kad otvorim oči nestati i da ću vidjeti nešto drugo. Sve je uvijek bilo isto.
U pododniku sam si kupio dvolitru levića. Pio sam dok sam hodao do mosta. Kad sam ga prošao, sjeo sam na stajalištu za bus i nazvao starce.
– Ooo, pa ‘ko to zove, javio se stari.
– Ha ha, rekao sam sarkastično.
– Jel’ ti treba uplatit’? pitao.
– Ne. Zapravo, da.
– A to moraš kod ministra financija ugovorit’, rekao je. Mislio je na staru. Šutio sam.
– Pa šta ima, pitao je.
– A ništa.
– Jel’ sve u redu? nanjušio je. Razmišljao sam dal’ da mu kažem.
– Ma je. Jesu mi doma patike za košarku? izmislio sam nešto.
– Ne znam sine, možda da nazoveš macu papučaricu.
Opet sam šutio.
– Jel’ sigurno sve ok? pitao je.
– Ma je, rekao sam.
Indeks
Nekih pola sata kasnije bio sam u kvartu. Nisam se baš sjećao kako sam tamo došao. Valjda sam samo hodao. Došao sam u stan i zapalio predzadnju cigaretu. Malo sam buljio u CMC, a onda me nazvao Ćelavi.
– Di si? pitao je čim sam digao slušalicu.
– Doma, odgovorio sam.
– Evo me za 10, rekao je i odmah poklopio.
Pojavio se točno za 23 minute.
– Jesi smislio kaj, pitao me kad sam ga pustio u stan.
– Šta bi smislio?
– Pa ne znam jebote, za faks na primjer? rekao je sarkastično.
– A to. Ne znam šta ću s tim, rekao sam.
– Pa jesi probo nać’ indeks?
– A to nisam vidio od zime negdje brijem, rekao sam.
Na CMC-u se vrtio spot nekog benda koji je zadnjih 15 godina svirao po znojnim slavonskim svadbama i sad su odlučili uložit neku lovu u pop tamburašku pjesmu o butri imena Ana , da konačno probaju neki estradni proboj. Angažirali su Tinu Katanić za spot i sve. Nisam bio ljut na njih. Njihovi su snovi bili jednako uzaludni kao moj eventualni pokušaj da spasim godinu. Bili smo suborci, zapravo.
– Pa daj napravi nešto jebote, kaj su ti točno rekli u referadi? trudio se Ćelavi.
– Niš’. Rekla mi je žena da me nema u sustavu. Da nemaju nikakav dokaz da sam upisan osim što sam platio faks na početku godine i da donesem neku studentsku ispravu ili da odjebem, rekao sam.
– Pa jel’ imaš neku ispravu? Indeks il’ iksicu? Jesi prijavio neki ispit do sad jebote?
– Ne.
– Šta ne?
– Pa nemam i nisam.
– Pa kaj nisi bio na onom jednom ispitu samnom? pitao je.
– To ne znači da sam ga prijavio.
– Pa kaj si onda išao ne njega? Pitao je, iako je znao da nema smisla.
Šutjeli smo par sekundi, pa je nastavio.
– Gle, moja sestrična je na trećoj godini neš’ bila popizdila. Ono, depra neka i tak’. Išla je kod nekog psihića, gutala tablete, šta ja znam. Ne priča baš o tome.
– I? pitao sam.
– Ma niš’. Sam’ nije išla na faks godinu i pol i donijela je tu potvrdu da je bila luda i sve su joj oprostili. Kao zamrznula je godinu, rekao je.
– Nije bila luda, rekao sam.
– Nije bitno. A da nađemo nekog psihića da ti da potvrdu da si oš’o u otpis? Možda bi ti oprostili ovo? pitao je.
– A nemam pojma, rekao sam, i nastavio buljiti u neki spot u kojem Alka Vuica brije da je pička prije 15 godina.
Lijekovi
Sutra oko pet stajao sam ispred neke poslovne zgrade na Trešnjevačkom placu. Stara od Ćelavog ima neku frendicu koja je psihić pa smo skombali da me kao primi na kraju radnog vremena. Kasnio sam nekih sedam minuta na sastanak, jer sam ušio ispred zgrade i premišljao da li da uopće ulazi. Žena koja radi na kiosku do je valjda mislila sam neki luđak koji nekoga vreba, pa sam na kraju ipak ušao.
Psihica je kancelariju imala na sedmom katu. Popeo sam se liftom i došao do vrata. Unutra je očito bio netko. Čuli su se glasovi iznutra. Da sam baš htio, mogao sam prisluškivati, što je dosta sjebano za jednu psihijatricu.
Udaljio sam se malo i okrenuo leđa vratima. Nisam htio da me osoba koja je unutra vidi kad bude izlazila. Da misli da mi treba psihijatar.
Nekih dvije minute poslje, vrata su se otvorila, a ja sam se smrznuo. Sakrio sam se malo iza ugla. U nekoj drugoj kancelariji, koja je imala prozirna stakla, neki likovi su nešto radili na kompjuterima. Nisu se obazirali na mene. Valjda su navikli da se tuda vrzmaju kojekakvi luđaci.
– Jeste vi sljedeći, rekao je ženski glas.
Okrenuo sam se. Psihica je bila u pedesetim godinama. Nosila je neke rijetko pletene smeđe kurce oko vrata i dugu smeđu suknju prošivenu s isto nekim kurcima. I njoj je možda trebala psihička pomoć. Zaključio sam da nema muža. Možda je samohrana majka.
– Mhm, da rekao sam.
Predstavila se i pustila me unutra. Ordinacija je izgledala kao obična kancelarija, samo s foteljama koje su izgledale kao da su sa seta Bibinog svijeta. Sjeli smo jedno preko puta drugog.
– I? U čemu je problem? pitala je. Zvučala je majčinski.
– Pa nema me u sustavu od faksa i sad moram spasit nekako godinu, rekao sam.
– Kako se zbog toga osjećaš? pitala je.
– Osjećam se kao da mi treba potvrda da imam psihičkih problema zbog kojih nisam bio na faksu da mogu zamrznut godinu, rekao sam.
– Pa kako je do toga došlo?
– Nije to sad bitno. Hoćete mi dat potvrdu?
– A ne znam. Ionako imaš sat vremena tu, rekla je i prekrižila noge.
– A šta da sad pričam…
– Pa reci mi što si radio umjesto da si išao na faks.
– Ništa, odgovorio sam.
– Zašto? Pitala je. Gledala me u oči. Nije mijenjala izraz lica.
Počeo sam pričati. Ne sjećam se skroz više što. Samo sam pričao, a ona me gledal i klimala glavom. Tu i tamo bi se nasmijala, kada bi rekao nešto smiješno. Ona bi rekla samo ‘Mhm’, ‘Zašto to misliš?’ i ‘Je li to stvarno tako?’. Ostalo sam pričao ja. Izgubio sam malo pojam o vremenu. Bilo mi je dobro pričati samo o sebi. Kao da sam bitan. Ne znam.
U jednom je trenutku ustala.
– Ok. Sad su neke stvari jasnije. Prepisat’ ću ti 50 mg Fevarina. Za prvu ruku. Dođi ponovno za dva tjedna pa ćemo nastaviti, rekla je.
Bio sam zbunjen.
– Čekajte, što mi dajete? pitao sam.
– To je lagani antidepresiv. Pomoći će ti, rekla je i pružila mi papir.
– A potvrda? Pitao sam. Samo se nasmiješila.
Bacio sam recept u prvu kantu za smeće.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša: Ja ne postojim
Dnevnik brucoša :Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi
Dnevnik brucoša: Zašto sam malo smeće
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt1.
