U novom, 26. po redu nastavku brucoša, naš se junak susreće s dvije pošasti koje nosi proljeće, zaljubljenosti i alergijama, i jednom pošasti koja je opasna cijele godine, ljudima koji vole pričati o filmovima. Sve tri bitke naš je junak, očekivano izgubio. Pročitajte kako!
I lajkajte Dnevnik brucoša na fejsu, lik non- stop žica da mu se plati kampanja, dosadan je više.
Flickr; Anghel Adrian
– Šta misliš, o čemu sad oni pričaju? pitao sam Ćelavog.
– ‘Ko? pitao je i povukao šejk od jagode na slamku. Sjedili smo na platou iznad McDonaldsa na Glavnom i čekali noćni bus za Dugave.
– Ona dva lika dolje, odgovorio sam. Dolje su bila neka dva lika. Jedan je bio visok i mršav, u majici s grbom neke plemićke kuće iz Game of Thronesa. Drugi je bio omalen i čunjast, u samtenim hlačama i cipela/patikama. Izgledali su kao da čitaju stripove i ta sranja. Jedan je drugom rekao ‘ma nema šanse, umro bi od gladi’, ili mi se tako učinilo.
– Kajjaznam. O autima. Kog’ boli kurac, odgovorio je Ćelavi nezainteresirano, sve sa slamkom u ustima.
– Ma to su oni fantasy kriperi, šta ti je. Ovaj je sad stoposto pitao neku D’nD priču, kao zamisli da si vitez odmetnik, izgubljen na Velebitu i moraš osvetit’ ubojstvo svog oca. Imaš samo šaku oraha i vuka koji priča za vodiča, a drugi mu je odgovorio da bi umro od gladi, pokušao sam objasniti što sam mislio.
– Kakva je to priča? pitao je Ćelavi.
– Ma to kao oni da pričaju, odgovorio sam.
– ‘Ko? Vitez i vuk koji priča?
– Ne konju, ova dva lika dolje. Ma zaboravi, odustao sam.
Sjedili smo tamo još nekih pet minuta u tišini. Noge su nam visile s ruba platoa. Čulo se samo srkanje šejka.
– Ma kaj si ti zabrijo. Otiš’o bi do prvog sela, prod’o vuka koji priča za sto kuna, pa na bus do Splita, rekao je Ćelavi iz čistog mira.
Svrab
Taj dan sam se probudio i oči su mi bile jedno tri broja veće. Bar sam se tako osjećao. Odgacao sam do kupaonice i pogledao se u ogledalo. Izgledao sam kao da su mi dijelovi kože odlučili proglasiti autonomnu republiku i odcijepiti se od prisilne i neprirodne zajednice s ostatkom tijela. Sve me svrbjelo za popizdit’.
Miška je došla za mnom u kupaonicu, pogledala me s gađenjem, okrenula se i otišla. Nazvao sam Ćelavog.
– Disi pička ti materina, pitao sam.
– Idem trčat’ na nasip, odgovorio je.
– Znači ni tebi nije dobro.
– Šta, pitao je.
– Ništa. Nešto mi se izgleda upalilo.
– Kaj se upalilo?
– Ja.
– Kaj? pitao je.
– Ništa. Nešto sam izgleda bolestan, rekao sam.
– Koji kurac mene zoveš?
– Ne znam. Mislio sam da si možda i ti bolestan. Nemam pojma stvarno, odgovorio sam.
– Odi kod doktora.
– Di se u Zagrebu ide kod doktora? pitao sam.
– Na Vrapče, odgovorio je.
– Ozbiljno te pitam.
– Kajjaznam, odi tam’ u Laginjinu di smo išli na sistematski na početku faksa. To ti je za studente valjda, odgovorio je.
– Kakav sistematski? pitao sam.
Iz slušalice se čuo samo duboki uzdah prije nego što je druga strana prekinula razgovor.
Doktor
Trebalo mi je 45 minuta da nađem tu Laginjinu. Gubio sam se po malim, usranim ulicama, sa stambenim zgradama iz dvadesetih godina i drvećem u cvatu. Izgledale su kao ulice iz Smogovaca. U međuvremenu mi je počeo curiti nos, a u grlu mi se stvorila kugla dlake koja me gušila, grebala i golicala iznutra. Vani je bilo 25 stupnjeva, a ja sam na glavu nabio crnu kapuljaču i naočale. Izgledao sam kao gubavi bandit.
Kada sam napokon našao ordinaciju, u čekaonici nije bilo nikoga. Stajao sam malo sam i čekao da naiđe neko koga bi mogao nešto pitati, ali nitko nije nailazio, pa sam pokucao na neka vrata.
– Da, čulo se iznutra. Ušao sam. Debela žena kratke crvene kose u bijelom stajala je kraj otvorenog prozora i pušila.
– ‘Ko ti je rekao da ulaziš, pitala je nadrkano.
– Pa rekli ste ‘da’.. mumljao sam zbunjeno.
– Pa jel’ to znači da možeš ući?
– Pa…
– Ajde šta si se usr’o, prekinula je moje petljanje. Bacila je čik kroz prozor i rekla mi da sjednem. Ispričao sam da sam popušio neki osip il’ neki kurac i pokazao joj oči i ruke. Gledala me ozbiljno i zapalila novu cigaretu.
– Jel’ voliš ti jesti pizzu? pitala me.
– Pa.. volim…
– I mislila sam si – rekla je i zabrinuto protrljala čelo, pa nastavila – Gledaj mali, ne znam kako, ali u tvoj je organizam nekako dospio rijetki radioaktivni element. Ovo su prvi stadiji. Tijelo ti se pretvara u tijelo mutirane kornjače. Uskoro ćeš početi jesti samo pizzu i naučiti kung-fu. Morat’ ćeš otići živjeti u kanalizaciju i boriti se protiv kriminala pod paskom učitelja Štakora.
– Šta? pitao sam nakon pet sekundi šoka.
– Zajebavam te. Alergičan si na nešto, rekla je i hrapavo se nasmijala.
Otvorila je neki karton, uzela kemijsku i okrenula se prema meni.
– Dobit ćeš anti-histamine. Moram popuniti ovaj upitnik da znam odrediti dozu i rizik od nuspojava, rekla je, a ja sam kimnuo.
– Ok. Njušim da si pušač, to ću upisat’. Jel’ piješ alkohol? pitala je i popunila neku rubriku.
– Da, odgovorio sam.
– Često?
– Pa ne svaki dan.
– Vikendom?
– Pa da… Ono…. Nekad i četvrtak ili srijeda… Mislim… Da… mucao sam.
– Ok. Drogu ne moram pitat’, rekla je i zaklopila karton.
– Šta to znači? pitao sam. Možda bi treb’o reć’. Mislim, ipak će mi dat neke lijekove.
– Sve je jasno, rekla je i ustala – Ajde skini gaće, zapovjedila je.
Zbunio sam se na sekundu, pa nasmijao.
– To se isto zajebavate, smješkao sam se.
– Ne, odgovorila je mrko i otišla po injekciju.
Susret
Lijekovi su me brutalno uspavali. Doktorica mi je rekla da ne bi trebao upravljati vozilima ili strojevima dok sam na njima, a onda me odmjerila i dodala ‘ni inače’.
Vukao sam se ulicama do Glavnog u polusnu. Bilo mi je vruće pa sam skinuo i hudicu. Osip se nije povlačio, al’ me sad već fakat bolio kurac. Nisam nosio ni naočale jer su mi kapci toliko otekli da mi je i ovako bilo teško gledati.
– Kaj ti nećeš ni pozdraviti? čuo sam glasić iza sebe. Nisam mogao biti 1/1 siguran da ne haluciniram, ali sam se svejedno okrenuo.
Mala s onog rođendana sjedila je na terasi birca kraj kojeg sam prolazio. Nosila je neku traper jaknu s ogromnom prišivkom Miki Mausa na leđima, crne traperice visoke adidaske, a kosu je povezala u raspadnutu i nemarnu punđu. Izgledala je kao da svojom odjećom protestira protiv svega što se događa oko nje.
– Ej- rekao sam kad sam se skockao – Šta ti?
– Ništa, sjedim na kavi. Oš’ sjest? pitala me. Sjeo sam i napravio grimasu jer me dupe još užasno boljelo. Zaboravio sam da izgledam ‘ko monstrum pa sam skinuo i naočale.
– Pa kaj ti je bilo? pitala je zgrožena mojim licem.
– Veli mi doktorica da se pretvaram u Nindža kornjaču.
– Ne ozbiljno te pitam.
– Pa ozbiljno ti kažem, rekao sam.
– Aha, rekla je zbunjeno i popila malo kave.
Poslije toga je bilo neugodno nekih pet sekundi. Kao znali smo se, al’ se nismo znali, al’ smo se trebali pravit da se znamo.
– Šta radiš ti tu sama? pitao sam da prekinem tišinu.
– Pretvaram se u Xenu ratnicu, odgovorila je.
– Haha, ne ozbiljno te pitam.
– Pa ozbiljno ti velim, rekla je.
Opet smo šutjeli par sekundi.
– Nindža kornjače bi razbile Xenu, rekao sam, a ona se počela smijati.
Filmovi
Sjedili smo tamo nekih deset minuta i bilo je dosta dobro. Ne sjećam se više o čemu smo pričali, al’ nije bilo neugodno. Mislio sam ju pitat’ da odemo negdje drugdje. Da uzmemo bocu vina i nađemo neki parkić. Da se maknemo negdje di bi se mogli barit’.
U jednom trenutku, dok sam ja nešto pričao, njen pogled je odlutao od mene i prešao ulicu. Digla je ruku da se javi nekom. Neki lik s druge strane ulice mahnuo je u odzdrav. Prešao je ulicu i došao do našeg stola.
Bio je dosta visok, viši od mene. Bio je mršav i imao dugu kosu. Izgledao je kao netko tko bi se u filmu mogao pretvoriti u vukodlaka. Sjeo je za naš stol, zagrlio ju, i krenuo pričati neku njihovu internu priču koju ja nisam kužio. Ona se smijala, a ja sam sjedio tamo k’o pokislo govno.
Nakon minutu i pol toga, okrenuo se prema meni.
– O, sori, nepristojan sam, rekao je, predstavio se i pružio ruku.
Imao je dosta koščat dlan i stisak mu je bio čvrst. Rukovanje me malo zaboljelo. Vidjelo se da ga zbunjuje moje pizzasto lice, al’ da ne želi ništa reć’ jer nije siguran dal’ je privremeno il’ tako.
Kol’ko sam skužio po priči, lik je bio na ADU ili je samo jako brijao na filmove. Čim je sjeo počeo je nešto srat’ o tome. Pričao je dugo i pompozno, al’ ga nisam slušao. Pratio sam njene izraze lica. Slušala ga je pozorno, smijala se kada je trebalo i sve reference na ljude iz priča su joj bile poznate.
– Jesi ti gledao to možda? prekinuo je moje zurenje pitanjem.
– A? pitao sam zbunjeno.
– Pa taj film, rekao je objasnio da se radi o nekom filmu koji je zvučao dosta rumunjski.
– Zvuči poznato. O čemu je? pitao sam, iako sam odmah znao da nisam nemam pojma o čem se radi.
– Ma o ženi od nekih pedeset godina i njenoj kćeri koje… krenuo je uživljeno objašnjavati.
– A, ne, nisam, prekinuo sam ga, a on je složio neki izraz lica koji je trebao značiti da je odmah znao da sam glupi pučanin koji nije gledao taj neki kurac.
– Ne gledam ti ja te filmove baš, rekao sam.
– A da, rekao je i posprdno digao obrvu.
– Da – rekao sam, zavalio se duboko u stolicu i sklopio dlanove na trbuhu – Glupi su mi.
Lik je složio facu kao da je na razgovor bačena bomba.
– Da mrzim ta car je gol sranja. Dosadno mi je. Kog boli kurac za neki film u kom se kao tri sata sjenama i škripanjem vrata gradi atmosfera unutrašnje borbe neke babe. ‘Ko ima vremena za te pizdarije. Ak’ neko na kraju nekog ne zbari il’ ne upuca, nema smisla snimat’, rekao sam. Nisam to za ozbiljno mislio. Samo sam malo prcao. Lik nije znao šta da kaže, a ona je osmijeh probala sakriti šalicom.
Sjedili smo u neugodnoj tišini još nekih pet minuta, a onda su se oni ustali jer su imali neke karte za kino.
– Hoćeš s nama? pitala me tek toliko, a ja sam ljubazno odbio. Lik me jedva pogledao. Pozvao je konobaricu koja je došla s računom. Dok su vadili novac, ja sam prepipavao džepove. U pičku materinu, pomislio sam.
– E – obratio sam joj se – Jel bi mi mogla platit kavu?
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
